Safir pobeđuje u finišu, Lična arhiva Brane Petrića
LjUBIŠA ĐUKIĆ: TAMO AMO PO ANALIMA KONjIČKOG SPORTA U ŠAPCU I OKOLINI (10)
Safir je umeo da misli
Dve priče sa tužnim krajem. „Safir“ je odabran u konkurenciji 30 ljubičevskih dvogodaca. Tokom dve godine ostvario 70 pobeda u klasnim trkama. Triglav spašen od komunističkog kazana, posle trijunfalnih nastupa, nije izbegao Spasenijin bes. Na kraju ih sreća nije htela
Priča Dragana Ikonića iz Šapca koji se preselio u večnost, vredna je da se pamti i prepričava. Reč je o njegovom konju Safiru.
U sećanju mnogih ljubitelja konjičkog sporta ostala je slika kako je ruka upravnika ergele Ljubičevo Gila Miloševića „odletela uvis“ u znak uspešne pogodbe (prodaje) Safira, koga je Ikonić izabrao među 30 ljubičevskih dvogodaca. Samo on i nijedan drugi bio je odlučan kupac, mada su ljubičevci malo ustezali i nudili druge konje.
Safirov pedigre bio je sjajan. Otac Hajdžan, izdržljivi dugoprugaš, majka Sajrija, bila je najbrža kobila na kratkim stazama.
Brana izdvaja Safira Čuveni džokej Brana Petrić iz Badovinaca koji danas živi u Štitaru, je u bogatoj i uspešnoj karijeri jahao mnoge konje sa kojima je izvojevao brojne važne pobede. Petrić je danas penzioner i redovan posetilac konjičkih nadmetanja, a u gomili fotografija-uspomena izdvaja one u kojima je baš u sedlu Safira. - Imao je sjajno poreklo i veličanstveno trčao na kraćim stazama. Taj konj kao da je imao dušu. Bilo je milina sedeti u njegovom sedlu. Pobeda je bila gotovo zagarantovana, a pratilo nas je uvek mnogo gledalaca, zaljubljenika u ovaj dinamičan sport, kaže Petrić.
I tadašnji upravnik ergele Ljubičevo je kažu malo popustio, posebno, kada je čuo da Safir ide u Šabac. Izjavio je, pričaju očevidci : „Ne vodiš nam konja iz štale, već nam ga izvodiš iz srca“! Al neka, ako već u Šabac ide, onda znam šta ga čeka. Biće to šampion. Nek vam je sa srećom. Na početku nije sve išlo glatko. Safir je imao teško prilagođavanje. Iskusni treneri Srećko Marić i Siniša Dudić, pišu „Mačvanske novine“ u broju 48 na osmoj strani, brzo su ispravili Safirov nepravilan hod i od njega napravili paradnog konja. Ipak, u prvoj sezoni nije iskazao svoj raskošni dar. Sledeće, već je pobeđivao i za samo dve godine zabeležio 70 pobeda, sve u klasnim galopskim trkama.
Pobedničko poziranje, Lična arhiva Brane Petrića
Usledile su astronomske novčane ponude, a u tome su se isticali strastveni konjari iz Bihaća i Kladuše. Zabeleženo je da su ostavili ponudu od 50.000 nemačkih maraka. Vlasnik se ustezao. Sprva nije želeo da proda Safira. Neutralni posmatrači su govorili da za njega očigledno nije bio važan novac. Safir je i na drugim hipodromima, osim šabačkog pobedonosno nastupao. Prva nagrada stigla je i sa bihaćkog borilišta galopera. Pobedio je u jakoj konkurenciji konja izvesnog Hrvata Kljajića, tada najboljeg konjara u Cazinskoj krajini. Uspeo je da Bosancima vrati velike pare koje su na kladionici izgubili, baš od ovog Hrvata i još značajnije i više, uspeo je da im sačuva obraz. Govorili su otvoreno „Reci samo koliko treba“!
I posle ove uspešne turneje po susedstvu, Safir se vratio u Šabac. Ali novac Ikoniću nije dao mira i pri prvoj narednoj ponudi, nije odoleo. Prodao je Safira. Dugo je pričao o tom činu. Govorio je da su konju oči sijale, dok su ga izvodili iz boksa. Mislio je verovatno da ide u još jednu trku preko Drine, po novu pobedu.
Ipak nije bilo tako Rastanak sa Safirom bio je tužan. Konj od gazde nije želeo ni kocku šećera koju mu je nudio dok su ga uvodili u nove štale. Očevidci svedoče da je njegova ruka ostala da visi u vazduhu i bela kocka šećera na dlanu. Verovatno je to bio Safirov otpozdrav. Kao da se pitao: „Kako si mogao prodati mene koji sam ti doneo toliku slavu i toliko para... Duboko svestan svega što se događa Ikonić je tada rekao:“Proklete pare istrgoše dušu iz mene“. I sam je završio tragično.
Rastanak sa Safirom bio je tužan. Konj od gazde nije želeo ni kocku šećera koju mu je nudio dok su ga uvodili u nove štale. Očevidci svedoče da je njegova ruka ostala da visi u vazduhu i bela kocka šećera na dlanu
Promena sredine loše je uticala na konja. Nije želeo da jede. Vodu nije okušao. Mislili su da će to brzo proći ali nije bilo tako. Ubrzo se povredio na trkačkoj stazi u Cazinu. Pokušali su da ga leče ali leka mu nije bilo. Sam je sebi oduzeo život. Kažu da je Safir prvi konj za koga se sigurno zna da je izvršio samoubistvo. Na pomenuto jedan strastveni zaljubljenik u konje kaže da životinje reaguju instiktivno. Safir je umeo da misli. !
KAKO JE SPASENIJA UBILA TRIGLAVA Narednu priču Mačvani pamte jedino zbog Triglava. Sreten Stanimirović, poznatiji po nadimku Rokonja iz Ševarica, ispričao je našem kolegi Dragoradu V. Misojčiću (koji je preneo na papir). Bilo je to 1951. godine na šabačkoj banderi. Sreli su se stari prijatelji Sreten i Sava Milinković iz Glušaca. Nisu se videli od rata. Posle teatralnog ljubljenja i raspitivanja o zdravlju, sledeća tema su bili konji. Misojčić u „Glasu javnosti“, a potom i „Mačvanskim novinama“, beleži istu priču: „ Sretene-veli meni Sava. Imam ždrebe od Bulke i Fanfarona, punokrvni je Englez. Uzeće mi ga i pojesti na kazanu. Daj mi trijes i pet iljada da platim nares, a ti vodi Triglava. Biće to grom dvogodac, videćeš...
Mislim se ja, trijes i pet iljada, velka para... Al teže preteže, moram da spasem Savu zatvora i Triglava, komunističkog kazana. Sava je po meni video da je posao gotov. Do mraka Triglav je bio u mojoj štali. Tako je govorio Sreten, mada je primetio da supruzi nije pravo što je toliko para potrošio na Triglava. Vremenom ga je i ona zavolela, skoro više nego Sretena, koji je nastavio svoju ispovest za novine : „Sećam se dobro prve trke na šabačkom hipodromu licem na Đurđevdan. I pored komunističke zabrane okupilo se mnogo sveta. Te godine osnovan je konjički klub u Šapcu. Ja izvodim Triglava, a on ko da nije dvogodac. Il je krupniji, il ponosniji. Gleda me pitomo... Gega Berić skoči u sedlo i Triglav optrča prvi počasni krug na šabačkom hipodromu. Nije bilo živog stvora na hipodromu, a da nije uzdahnuo.
I tako dvanaest trka te godine i dvanaest pobeda. Prvi u Šapcu i u Obrenovcu i na Carevoj ćupriji i u Bogatiću. Prvi i uvek prvi...
Ako je Triglav znao nositi slavu i pobede, ja sam počeo posrtati. Vremenom sam sve više zapuštao kuću i Sraseniju i Trivuna sina jedinca...
Vozio sam uzduž Mačve, sve najlepše snajke. U šatiranim čezama, zastrtim ćilimima klečanim.., pripoveda dalje Sreten, a Misojčić beleži. - Ne radi mi to Sretene – izusti Spasenija.
Sećam se tih reči i Spasenijinog pogleda, dalje je pripovedao Sreten. Pri kraju ono glavno:“Priča Spasenija. Odoh do štale da vidim Triglava. Uzeh češagiju i četku, otimarih ga da se sija. Tako sam radila skoro svako veče. A veseli Triglav ništa nije sumnjao. Pogledala sam ga pravo u oči... Bio je pametan, ko pčela. Sve mi je verovao, do sudnjeg časa. Ko da je isko kocku šećera. Skupilo mi se u prsima. Ipak morala sam to da uradim. Vratim se u kolarnicu i uzmem kosu. Jedino sam tako mogla prekinuti Triglava. Ponovo uđoh u štalu Triglav je jeo zob. Ja zamanu kosom. I siknu čista engleska krv, poprska celu štalu i plafon i zidove i vrata... - Poslednji put prope se na prednje noge moj Triglav i zarza. Onako, ko što me je dočekivao svake noći kad se vratim iz šora.
Na suđenju Spasenija je priznala sve. I ako sud ne poznaje delo ubistva sopstvenog konja, bila je osuđena. To je bio jedinstven slučaj u srpskom sudstvu.
Pobedničko poziranje, Lična arhiva Brane Petrića
