Matematika me odmara od literature, smišljanja i sklapanja rečenica što može da iscrpi energiju, onda me slikanje odmara od matematike i tako u krug
Mladen Đurđević, učenik završnog razreda Šabačke gimnazije nedavno je dobio nagradu za priču Pismo na književnom konkursu Beskrajno plavo kolo Srpske književne zadruge. Nagradu mu je uručio akademik Matija Bećković.
- Bio je to divan trenutak za mene, mnogo mi to znači i još uvek sam pod utiskom, zato što je podstrek, dodatna motivacija i potvrda za moje skromno stvaralaštvo.
Mladen je dobitnik i prve nagrade Narodnog muzeja u Beogradu, gde je u 100 reči opisao rodnu Mačvu koja mu je konstantna inspiracija, prve nagrade Narodne biblioteke Jovan Popović iz Kikinde i drugih. S obzirom da je literata, logično bi bilo pretpostaviti da je jezički smer u Gimnaziji bio njegov izbor, međutim, odabrao je prirodno-matematički i nije se pokajao.
- To nije u suprotnosti jedno sa drugim, naprotiv, dopunjuje se. Ništa se nije desilo na prečac, nego sa razlogom, onako kako bi trebalo. Prirodno-matematički smer jeste najteži, ali se mnogo toga nauči i zaokružuje znanje. Kada bih ponovo birao, izabrao bih isto.
No, to nije bio jedino iznenađenje u vezi sa Mladenom. Njegov svet je mozaik. Kao mali počeo je da slika, od čiča Gliše veoma brzo stigao je do ikone i portreta, spontano, kako kaže. Kod njega se sve uklapa. Reči, boje i brojevi.
-Matematika me odmara od literature, smišljanja i sklapanja rečenica što može da iscrpi energiju, onda me slikanje odmara od matematike i tako u krug. Verujte, u slikarstvu ima dosta matematike, ona daje novu perspektivu i upotpunjuje moje umetničko oko.
U drugom razredu osnovne škole zainteresovao se za folklor i igrao u Đidu deset godina. Sada ne stiže, ali će nastaviti, kaže, kada krene na studije. Kroz folkloristiku u njemu se probudila ljubav prema Mačvi i tradiciji. Beleži stare običaje, prikuplja izreke od starih meštana Mačvanskog Metkovića gde je rođen, istražuje vreme prošlo i povezuje ga sa vremenom sadašnjim tkajući svoje priče.
U osmom razredu oduševile su ga „daske koje život znače“. Godinama je igrao u Omladinskom pozorištu u Bogatiću. Dobio je nagradu na festivalu Dops u Jagodini za najbolju mušku ulogu, koju mu je uručio dramski umetnik Irfan Mensur.
- Sve je išlo jedno za drugim, spontano, i ugrađivalo se u moju ličnost. Lomio sam se oko izbora fakulteta. Slikarstvo ću zadržati kao hobi, ozbiljno sam razmišljao o medicini, jer sam osvajao nagrade na republičkim takmičenjima iz biologije, međutim, nije kliknulo. Kada sam razmišljao da li da konkurišem na Fakultet dramskih umetnosti, osećao sam da između mene i moje odluke stoji nešto.
Čekao je, kao kada piše, trenutak kada zna da je priča završena. Želeo je da radi nešto što voli, što ga u potpunosti ispunjava i donosi mu mir. Od drugog osnovne redovan je pojac za pevnicom u hramu. - Kroz unutarnji život u crkvi, za pevnicom, kroz drugu dimenziju koju svi imamo, shvatio sam da je teologija pravi izbor. U svim drugim poslovima imao bih materijalnu dobit ukoliko radim kako treba i ako sam jedinstven, ali u svemu tome nisam video nikakav mir. Teologija je poziv koji je sve vreme u meni, a ja ga do skoro nisam primećivao. Hvala Bogu koji me rukovodi.
Takva odluka mora biti potkrepljena verom. Pitali smo ga da li teologija podrazumeva želju da bude sveštenik. - Pre svega, teolog. Trudiću se da se usavršavam u znanju, ali naravno da to ne isključuje želju da budem sveštenik. Tu sam video mir, porodični život, nešto toplo i svetlo. Šta god radimo, trebalo bi da radimo na slavu Božju, ne na svoju. A sve što nam je dao, može i da oduzme. Zato ne treba svoje darove ignorisati i zakopavati u zemlju kao talante iz jevanđeoske priče.
Mozaik Mladenovog života se slaže. Odličan je đak i sve stiže. Životu pristupa mudro, celovito. Ništa se kod njega ne isključuje. - Sve je u tome kako sagledavamo i organizujemo svoj život. Ja želim da se sve dopunjuje i tako živim.
