Neretvom do Jadrana

Dva dana vožnje autom, četiri i po dana veslanja i hodanja, 168 kilometara, jedna reka, jedno more, četiri hidroelektrane, dva prelaska državnih granica, nekoliko stotina fotografija i sati i sati snimljenog materijala. Ovako bi u brojkama izgledala ovogodišnja kajakaška avantura Vlajka i Mladena Vukovića iz Šapca kojoj su prethodili meseci promišljanja, sedmice kompletiranja opreme i iskustvo kroćenja Drine od Višegrada do Crne Bare o kojem je “Glas Podrinja” izveštavao septembra prošle godine.

No, brojke su samo jedan deo priče, daju tek mali deo predstave o lepoti viđenog i gotovo ništa od uvida u veličinu doživljenog. Brojkama se, takođe, ne može vrednovati nesebična ljudska dobrota na koju su, kažu, na svakoj deonici puta nailazili.

Video materijalom objavljenom na Mladenovom YouTube kanalu stiče se realnija slika ture kajacima od Konjica preko Jablaničkog jezera, do Jadrana rekom Neretvom, a zatim Jadranskim morem do Neuma. Međutim ni 22 minuta izmontiranog materijala ne mogu dočarati silinu vetra na reci, trenutka prevrtanja kajaka, ili razlivanje svetlosti sunca po stenama.

Vukovići:
Neretvom i Jadranom, od Konjica do Neuma, 168 kilometara avanture kroz prirodu, Foto: Privatna arhiva

-Priroda zahteva stalnu pripravnost. Reku čuješ i pratiš, šta je iza lakat krivine ne možeš da naslutiš. Najteže prepreke rešavaš u momentu i tad nema vremena za kamere ili telefon- objašnjavaju Vukovići i sa nama dele svoju novu kajakšku avanturu.

Priprema je pola posla
Nakon Drine trebao im je novi izazov. Istraživanja su trajala mesecima. Reke u Srbiji su ili previše pitome, ili urbane da bi bile avantura. Jedan od ciljeva je bio i stići do mora. Neretva je u tom smislu bila idelana, a kao vrhunac putovanja definisan Mostar. Kako Gugl mape uglavnom prikazuju jedno, dok je stanje na terenu druga stvar, desilo se da je prilaz Neretvom ka Mostaru ispresecan brojnim, opasnim stenama, pa se od prvobitnog plana iz bezbednosnih razloga odustalo.
Pored izbora rute trebalo je obnoviti opremu. Domišljate prirode, sa dugogdišnjim iskustvom boravka u prirodi, Vukovići su i ovaj put delove koji nedostaju svojeručno napravili, po ličnoj meri. Nabavili su i nove kajake.

Nestvarna lepota obale Neretve, Foto: Privatna arhiva

Priroda zahteva stalnu pripravnost. Reku čuješ i pratiš, šta je iza lakat krivine ne možeš da naslutiš. Najteže prepreke rešavaš u momentu

-Prošle godine smo išli sa dvosedima, prednji deo smo koristili za opremu. Ove godine smo sa poliesterskih prešli na plastične čamce koji su kraći i teoretski stabilniji na brzim rekama. Problem je što ako ih previše opteretiš oni legnu dublje u vodu, a onda je jako teško upravljati- objašnjava Mladen Vuković.

Početak putovanja i zemaljska posada
Iz Šapca su krenuli jednog avgustovskog popodneva. Otac i sin, auto i oprema. Mladenova supruga sa ćerkama u ovom porodičnom kajak timu, činila je deo kopnene posade. Zaduženje im je bilo da nakon nekoliko dana dođu autobusom do Sarajeva pa odatle do Konjica gde je ostalo vozilo i prevezu se u Neum, koji je određen za kraj putovanja.

-U Konjicu smo ušli u vodu. Auto sa šabačkim tablama je ostao na parkingu u muslimanskom delu, pa šta mu Bog da- priča Vlajko i dodaje da su se tokom ovog puta u više navrata uverili da kada negde kreneš otvorenog srca nailaziš samo na dobre ljude, bez obzira na tešku prošlost i traumu rata koja nas razdvaja:

Vlajko Vuković, Foto: Privatna arhiva

-Na svakom koraku smo nailazili na dobrotu. Ljubazne i prijatne ljude, sa iskrenom željom da pomognu. Iako smo na početku možda i sumnjali kako će nas prihvatiti, jer dolazimo iz Srbije, tokom putovanja smo shvatili da je strah dolazio od predrasuda, a da su ljudi uglavnom onakvi kako se ti prema njima postaviš.

Zavodljiva i nepredvidiva Neretva
Neretva je, kažu, mnogo ozbiljnija reka od Drine. Iako je sa četiri brane umirena i dalje skriva brojne opasnosti, najčešće stene ali i vetar kad uzvodno duva ne da ti da jasno pratiš tok.

-Lakat krivina. Voda se čudno ponaša. Talasi ne dolaze spreda, već bočno udaraju. Jedan me poklopio i prevrnuo kajak. Jednostavno nije bilo pomoći, završio sam u vodi- opisuje Mladen jedan od opasnijih trenutaka putovanja.

-Voda me vukla takvom snagom da nisam mogao da kontrolišem kajak. Bojao sam se da ga ne udarim i povredim mu kičmu. Gledao sam u vodu i pomislio da je taj glavni tok sa leve strane, ali ne. Na Neretvi ništa nije onako kako izgleda. Povukla me je u stranu i nabacila na stenu jedno metar i po, pa me pljusnula nazad- nastavlja priču Vlajko.

Na videu se ovi detalji ne vide. Kada si u stvarnom kontaktu sa prirodom za tehniku nema vremena. Postojiš i deluješ. Obavljaš zadatke. One koje ti reka nametne ili one koje si sam sebi postavio. Pored prevrtanja, u videu nema ni snimka prolaska kroz tunel od trske.

-Vetar je duvao uzvodno. Ceo dan. Toliko jako da mi je došlo da plačem. Savio je šaš do vode i tako napravio nešto kao tunel. To nam je bila jedina mogućnost prolaska. Veslali smo kroz njega. Nestvarna lepota, ali i realna opasnost. Ne smeš da ostaviš veslo da uzmeš aparat da slikaš, moraš da voziš dalje- kaže Mladen.

Mladen Vuković, Foto: Privatna arhiva

Uporedo sa svojim zamkama priroda im je pokazivala i svoje najlepše lice. Tirkizna boja Neretve se kažu ne zaboravlja ili nestvarni pejzaži vertikalne obale. Sve to skupa deluje otrežnjujuće. Nema mesta za nepotrebne misli, samo si tu i upijaš.

Uporedo sa zamkama,
priroda im je pokazala i najlepše lice, Foto: Privatna arhiva

Da fotografijom i snimkom zabeleže svoje avanture vole, jer vole da dele svoje priče sa prijateljima , ali to samo po sebi nije svrha. Poenta je u otkrivanju, pomeranju sopstvenih granica, bivanju i skupljanju energije za povratak gradskom životu

-Priroda te jednostavno nosi. Nema vremena ni za šta drugo. Ustaneš ujutro, doručkuješ, spustiš stvari na reku i veslaš dalje. Onda dođeš na branu, pa razmišljaš kako da je pređeš, jer umeju da budu vrlo zahtevne- objašnjava Vlajko.

Divljina
Manje deonice su zahtevale pešačenje, prolazak preko saobraćajnica, granica, ali i delova u kojima puteva više nema. Kao što smo već naveli, u ovim situacijama Vukvići su imali pomoć meštana, no većinu izazova su savladali sami.

Nesebična ljudska dobrota na svakom koraku, Foto: Privatna arhiva

-Na tom mestu ka vodi je nekada postojao put. Problem je što decenijama niko nije kročio njime. Zarastao i nepristupačan predstavljao je knjiško stanište zmija, dugo nekih 60-ak metara. Nije nam bilo svejedno, ali smo to pokosili i spustili se do vode- kaže Mladen, a na njegovu priču se nadovezuje Vlajko:

Kada si u stvarnom kontaktu sa prirodom za tehniku nema vremena. Postojiš i deluješ. Obavljaš zadatke. One koje ti reka nametne ili one koje si sam sebi postavio

-Na neke stvari računate, a na većinu se prilagodite. Uvek nosimo hamoke za spavanje. Oni su idelani kada imate gde da ih postavite. Međutim, desi se da moraju direktno na zemlju, tako da smo imali jednu noć prespavanu na pesku sa krabama koje gamižu po nama.

Hamok idealan
za boravak u prirodi, Foto: Privatna arhiva

Lepota neizvesnosti
Vukovići tvrde da ne bi bilo isto da nisu imali unapred zacrtane ciljeve, deonice koje moraju da savladaju u jednom danu. Da bi svako zastajanje na mestu koje im privuče pažnju odvlačilo vreme, pa to više ne bi bila kajak tura već kampovanje. Takođe, ističu da je upravo ta lepota neizvesnosti velika draž. Otkrivanje i bivanje u novom. Drugi put da prođu istu rutu više ne bi bilo isto.

Foto: Privatna arhiva

Za sledeću godinu istražuju. Nisu doneli odluku na koju će stranu. Privlače ih dalje putovanja, ali za ovaj hobi nema jasnih informacija i precizno definisanih ruta po Evropi kao što je slučaj sa biciklizmom ili nekim drugim sportovima.

Foto: Privatna arhiva

Da fotografijom i snimkom zabeleže svoje avanture vole, jer vole da dele svoje priče sa prijateljima i onima koje priroda i pokret interesuju, ali to samo po sebi nije svrha. Poenta je u otkrivanju, pomeranju sopstvenih granica, bivanju i skupljanju energije za povratak gradskom životu.