Milan N. Ćosić

Čovek poetskih poimanja života, novinar sa stubaca Glasa Podrinja, dobar i odan prijatelj, posvećen do zadnjeg zrnceta široke duše, otišao je da u boljem svetu recituje dane. Milan Ćosić. Bio je i ostaće slovar svoje varoši i vizionarski okrenut samo njegovim dometima. Prepoznatljivog šarma živeo je svoj i mir i nemir svakodnevnice. A život ga nije mazio od studentskih dana do izraelske beskrajne širine mogućnosti, te zova zavičaja i potom putešestija.

Ostaće upamćen po letima darovanim svojoj biblioteci ,,Diša Atić” gde je radio i kao deo mozaika svetski štovane Jalovičke likovne kolonije. Pa i to svevremeno zdanje nadahnuća obojio u njemu skrivenim inspiracijama druženja i stvaranja. Tek da se nađe, kako je umeo reći. A umeo se i naći i trajati uvek pomalo u prozi i stihu, ali i snoviđenju koje sada boli one uz koje je pohodio ovozemaljski predvidljivi tok. A itekako je umeo i videti i predvideti. Pa i sam kraj već je podelio sa nama. Tako je pisao Ćosa od milja:

Nedelja, jutro, jesen. Ja i brat na groblju. Fazani u niskom letu stapaju se sa bojama jeseni. Zajebavaju lovce. Ako pucaju u njih pobiće se između sebe. Psi laju. Oni rade svoj posao. Fazani u vazduhu kao leteća jesen. Na groblju nema žive duše. Roditelji ćute. Brat ima spomenik. Ja ne žurim. Ako budem mogao da biram vreme biće to jesen. U pravu je moj kum Ivko: Ko umre u jesen, za njega nema zime...
Večna mu slava i hvala...