REŠIMO PROBLEM NAPUŠTENIH ULIČNIH PASA ( 7. deo)
Prihvatilišta nisu trajno rešenje
Većina Prihvatilišta za napuštene pse u Srbiji imaju veoma lošu reputaciju. Životinje u njima žive i umiru na najsuroviji mogući način. Zakon je jasan po pitanju uslova koja Prihvatilišta moraju ispuniti, ali zakon se ne poštuje. Razlog je uglavnom nedostatak volje nadležnih organa da se uhvate u koštac sa ovom zapuštenom temom. Rešenja postoje i ona zahtevaju stručno i sistemsko vođenje, to je zajednički interes svim ljudima bez obzira da li jesu ili nisu ljubitelji kućnih ljubimaca. To je pitanje kulture i zdravlja čitavog živog sveta.
Gde je koren problema?
Prvi u liniji odgovornosti su vlasnici pasa koji ne poštuju zakonske mere i bez ikakve kontrole tretiraju pse kao predmete koje mogu uzeti ili izbaciti po želji. Zvuči preterano ali to je istina sa kojom se suočavamo svakodnevno. Psi se uzimaju zato što su kao štenci zanimljivi deci, a kada sa njima treba raditi, negovati ih i odvesti veterinaru, često se problem reši izbacivanjem psa na ulicu u drugi grad, neko drugo mesto ili divljinu. Kada psi ostare neki vlasnici ne žele da se bave njima već samo da ih se reše po kratkom postupku. Kada loše tretiraju psa, a pas kao emotivno biće pokaže uznemirenost, izbace ga pod izgovorom da sa psom nešto nije u redu. Vlasnici ne čipuju svoje pse iako je to Zakonom propisano, jer bi na taj način morali odgovarati za nehumano ponašanje i opterećivanje grada izbacivanjem psa na ulicu. Sve ovo im je dozvoljeno jer ne postoji radno telo na lokalnom nivou koje će se baviti ovim problemom, ne plaćaju se kazne niti ih bilo ko poziva na odgovornost.
Povremeni slučaj gde se pojavi komunalna policija je samo sporadična akcija bez sistemskog pristupa. Ne postoji jedinstvena baza podataka vlasničkih pasa jer najveći broj nije prošao proces čipovanja i sterilizacije psa, kao i uzimanja podataka vlasnika. Neophodno je da se započne takva akcija i ona bi rešila veliki broj problema.
Prihvatilište u Šapcu svakodnevno prima ogroman broj zahteva građana da se psi koji slobodno šetaju gradom sklone, ljudi žele bezbedne ulice i ne zanima ih to što su psi izbačeni od strane ljudi, što ni psi ne žele da budu na ulici, gladni bez doma, istraumirani i povređeni. Građane ne zanima vlasnik koji ih je izbacio, ne zanima ih zašto niko ne odgovara za kršenje Zakona. Zanima ih samo sopstveni problem. Često u Prihvatilište stižu pozivi vlasnika koji traže da neko zbrine njihovog psa jer ne žele više da brinu o njemu, a obrazloženje im je da se sele na drugu adresu i nemaju uslove, da je pas postao agresivan pa se plaše i slične izmišljene priče.
Kako izgleda trenutna situacija u Prihvatilištu u Šapcu?
Prihvatilište ima kapacitete da zbrine oko 150 pasa i pri tome samo oko 100 pasa na malo duži period od mesec dana. Ostalih pedesetak se najviše mogu zadržati mesec dana jer ne postoje humani uslovi za trajnije zbrinjavanje. To je prema Zakonu, a na terenu je drugačije. Trenutni pritisak na Prihvatilište je premašio svaku meru i u njemu ima skoro 200 pasa koji se nažalost sukobljavaju na svakodnevnom nivou zbog prekobrojnosti, ambulanta je puna povređenih pasa i sasvim je jasno da ovo ne sme biti praksa. Ranije se u Šapcu problem “rešavao” ubijanjem pasa na surov način etanaziranjem direktno u Prihvatilištu, te se od uhvaćenih oko 600 pasa godišnje ubijalo u Prihvatilištu oko 500. Ta stravična praksa je ukinuta u poslednjih 20 meseci od kako kao građani tražimo da Šabac bude na mapi civilizovanih zajednica u 21. veku. Ne samo što je poražavajuće za svakog pristojnog čoveka da se bilo koji problem rešava ubijanjem, već tako nešto i ne donosi trajne rezultate. Dakle broj pasa na ulici se ne može rešavati prostim ubijanjem u Prihvatilištu, niti ono ima Zakonsku osnovu da bude gubilište za pse. Postoji inteligentan i human način, kao i stručna lica koja imaju dobre predloge kao osnovu na kojoj se može temeljiti trajno rešenje problema.
Dr vet.med Aleksandar Drljačić je pripremio Program koji zaokružuje rešavanja celokupnog problema na temu napuštenih pasa i Prihvatilišta u Šapcu, za koji se nadamo da će nadležni uzeti u razmatranje. Između ostalog u Programu je ukazano i na sledeće:
..“ Metod dugotrajnog zatvaranja pasa u Prihvatilišta (do udomljenje ili do smrti) pokazao se I apsolutno neefikasnim u svim vitalnim sferama, kako u kontroli brojnosti napuštenih pasa, tako i u kontroli širenja zaraznih bolesti (sa posebnim osvrtom na zoonoze), bezbednosti ljudi i ekonomskoj opravdanosti (skup, neefikasan). Pored toga, u sadašnjem gradskom Prihvatilištu nisu izgraženi kapaciteti za smeštaj predviđeni Programom iz 2011., niti je urađeno u skladu sa zakonskom regulativom, tako da ne zadovoljava potrebe smeštenih životinja..”
Humano, isplativo rešenje postoji a to je poštovanje i primena Zakona o dobrobiti životinja i Zakona o Prihvatilištima, CNR program, jedinstvena baza podataka sa čipovanim i sterilisanim psima kao i podaci o njihovim vlasnicima.
Gde je koren problema?
Prvi u liniji odgovornosti su vlasnici pasa koji ne poštuju zakonske mere i bez ikakve kontrole tretiraju pse kao predmete koje mogu uzeti ili izbaciti po želji. Zvuči preterano ali to je istina sa kojom se suočavamo svakodnevno. Psi se uzimaju zato što su kao štenci zanimljivi deci, a kada sa njima treba raditi, negovati ih i odvesti veterinaru, često se problem reši izbacivanjem psa na ulicu u drugi grad, neko drugo mesto ili divljinu. Kada psi ostare neki vlasnici ne žele da se bave njima već samo da ih se reše po kratkom postupku. Kada loše tretiraju psa, a pas kao emotivno biće pokaže uznemirenost, izbace ga pod izgovorom da sa psom nešto nije u redu. Vlasnici ne čipuju svoje pse iako je to Zakonom propisano, jer bi na taj način morali odgovarati za nehumano ponašanje i opterećivanje grada izbacivanjem psa na ulicu. Sve ovo im je dozvoljeno jer ne postoji radno telo na lokalnom nivou koje će se baviti ovim problemom, ne plaćaju se kazne niti ih bilo ko poziva na odgovornost.
Povremeni slučaj gde se pojavi komunalna policija je samo sporadična akcija bez sistemskog pristupa. Ne postoji jedinstvena baza podataka vlasničkih pasa jer najveći broj nije prošao proces čipovanja i sterilizacije psa, kao i uzimanja podataka vlasnika. Neophodno je da se započne takva akcija i ona bi rešila veliki broj problema.
Prihvatilište u Šapcu svakodnevno prima ogroman broj zahteva građana da se psi koji slobodno šetaju gradom sklone, ljudi žele bezbedne ulice i ne zanima ih to što su psi izbačeni od strane ljudi, što ni psi ne žele da budu na ulici, gladni bez doma, istraumirani i povređeni. Građane ne zanima vlasnik koji ih je izbacio, ne zanima ih zašto niko ne odgovara za kršenje Zakona. Zanima ih samo sopstveni problem. Često u Prihvatilište stižu pozivi vlasnika koji traže da neko zbrine njihovog psa jer ne žele više da brinu o njemu, a obrazloženje im je da se sele na drugu adresu i nemaju uslove, da je pas postao agresivan pa se plaše i slične izmišljene priče.
Kako izgleda trenutna situacija u Prihvatilištu u Šapcu?
Prihvatilište ima kapacitete da zbrine oko 150 pasa i pri tome samo oko 100 pasa na malo duži period od mesec dana. Ostalih pedesetak se najviše mogu zadržati mesec dana jer ne postoje humani uslovi za trajnije zbrinjavanje. To je prema Zakonu, a na terenu je drugačije. Trenutni pritisak na Prihvatilište je premašio svaku meru i u njemu ima skoro 200 pasa koji se nažalost sukobljavaju na svakodnevnom nivou zbog prekobrojnosti, ambulanta je puna povređenih pasa i sasvim je jasno da ovo ne sme biti praksa. Ranije se u Šapcu problem “rešavao” ubijanjem pasa na surov način etanaziranjem direktno u Prihvatilištu, te se od uhvaćenih oko 600 pasa godišnje ubijalo u Prihvatilištu oko 500. Ta stravična praksa je ukinuta u poslednjih 20 meseci od kako kao građani tražimo da Šabac bude na mapi civilizovanih zajednica u 21. veku. Ne samo što je poražavajuće za svakog pristojnog čoveka da se bilo koji problem rešava ubijanjem, već tako nešto i ne donosi trajne rezultate. Dakle broj pasa na ulici se ne može rešavati prostim ubijanjem u Prihvatilištu, niti ono ima Zakonsku osnovu da bude gubilište za pse. Postoji inteligentan i human način, kao i stručna lica koja imaju dobre predloge kao osnovu na kojoj se može temeljiti trajno rešenje problema.
Dr vet.med Aleksandar Drljačić je pripremio Program koji zaokružuje rešavanja celokupnog problema na temu napuštenih pasa i Prihvatilišta u Šapcu, za koji se nadamo da će nadležni uzeti u razmatranje. Između ostalog u Programu je ukazano i na sledeće:
..“ Metod dugotrajnog zatvaranja pasa u Prihvatilišta (do udomljenje ili do smrti) pokazao se I apsolutno neefikasnim u svim vitalnim sferama, kako u kontroli brojnosti napuštenih pasa, tako i u kontroli širenja zaraznih bolesti (sa posebnim osvrtom na zoonoze), bezbednosti ljudi i ekonomskoj opravdanosti (skup, neefikasan). Pored toga, u sadašnjem gradskom Prihvatilištu nisu izgraženi kapaciteti za smeštaj predviđeni Programom iz 2011., niti je urađeno u skladu sa zakonskom regulativom, tako da ne zadovoljava potrebe smeštenih životinja..”
Humano, isplativo rešenje postoji a to je poštovanje i primena Zakona o dobrobiti životinja i Zakona o Prihvatilištima, CNR program, jedinstvena baza podataka sa čipovanim i sterilisanim psima kao i podaci o njihovim vlasnicima.
Volonteri Prihvatilišta za pse grada Šapca
Najnoviji broj
18. april 2024.
