Šabački hipodrom kao Varšavski

Da nije bilo velike upornosti i želje Stajka Radosavljevića iz Salaša Noćajskog, inače „tipičnog Mačvanina“ koji je najviše na svetu voleo slobodu, šalu i trkačke konje, ko zna kako bi se završila „odiseja“ oko lokacije i izgradnje novog hipodroma u Šapcu. U dugotrajnim pregovorima sa članovima Narodnog odbora, koji je šezdesetih godina u Šapcu bio veoma uticajan u vlasti, oko lokacije novog hipodroma u kojima su pored Stajka učestvovali i tadašnji predsednik opštine Šabac Ilija Đurić, predsednik Konjičkog saveza Srbije i opštine Bogatić Slobodan Đaković i direktor Zavoda za urbanizam u Šapcu Dragoslav Parmaković, odlučeno je da novi hipodrom zauzme lokaciju, preko puta Poljoprivredne škole u Šapcu, prema Loznici, gde se i danas nalazi. U pomoć je pozvan i Lola Janjić, sin čuvenog harmonikaša Bore Janjića. Lola je da podsetimo između ostalog projektovao avalski toranj kraj Beograda. Na poziv iz voljenog grada, došao je iz Venecuele (Karakas) da pomogne svom Šapcu, kako je često govorio i bio posebno počastvovan.

Zemljište za novi hipodrom, kupljeno je od Poljoprivrednog dobra Mačva (23 hektara). Ovome je još pridodato tri hektara bagremika od komunalnog preduzeća u Šapcu. Tako je za budući hipodrom, koji je trebalo da zameni stari iz skoro centra grada, opredeljeno 26 hektara.

Stanislav-Stajko Radosavljević, brat narodnog heroja Dobrosava Radosavljevića, poznatijeg po nadimku Narod, do tada direktor preduzeća za puteve, „prekomandovan“ je za direktora Konjičkog kluba „Sava“ u Šapcu i direktora hipodroma u osnivanju.

Projektovanje budućeg hipodroma povereno je Jeleni Tirovečkoj iz Šapca, zaposlenoj tada u firmi „Stil“, koja je bila u sastavu zavoda za urbanizam. Jelena je kći pukovnika Brane Jovanovića, koji je nekada bio i predsednik Konjičkog saveza Jugoslavije.

Konačno novi hipodrom je izgrađen između 1965. i 1968. godine. Projektovan je po uzoru na Varšavski koji je tada bio među najlepšim u Evropi. Povodom izrade projekta u Šapcu, mala ekspedicija, boravila je u Varšavi sa željom da „snime“ njihov hipodrom i prenesu iskustva.

Stvoreni su uslovi za projektovanje i izgradnju travnate staze oko koje je vojska u dužini od 1.600 metara zasadila živu ogradu. Staza je sa blagim „okukama“, što bolji poznavaoci komentarišu kao mogućnost da konj i ovim delom trči u punom galopu i pod „bičem“. Veoma je bezbedna i udobna, po čemu se izdvaja u zemlji i svetu

O tome piše Miodrag D. Milovanović u svojoj knjizi „Igrali se konji vrani“: „Varšavski hipodrom sagrađen je u šumi i ima staklenu tribinu koja može da primi 32.000 gledalaca. Ima sve prateće objekte. To su kupatila sa toplom vodom za kupanje konja i džokeja. Tu se vrši i merenje. Slede ostali objekti i to u vidu tunela. Konji na stazu izlaze iz tunela. Jednom rečju to je najsavremeniji hipodrom u Evropi“.

Hroničari beleže da lokacija (konfiguracija terena) u Šapcu, nije bila podesna za hipodrom. Smetala je rečica Kamičak koja je proticala baš tim delom predviđenim za hipodrom. Ona je isušena prokopavanjem Cerskog obodnog kanala, ali ostalo je ulegnuće u zemljištu od korita reke. Tu je u pomoć pritekla vojska. Izdejstvovano je posredstvom general-pukovnika Jugoslovenske vojske Radojice Nenezića i komandanta garnizona u Šapcu pukovnika Tomislava Simovića da vojska teškom mehanizacijom, izravna teren i naspe dosta zemlje, čime je praktično zatrpano korito Kamička.

Tako su stvoreni uslovi za projektovanje i izgradnju travnate staze oko koje je vojska u dužini od 1.600 metara zasadila živu ogradu. Staza je sa blagim „okukama“, što bolji poznavaoci komentarišu kao mogućnost da konj i ovim delom trči u punom galopu i pod „bičem“. Veoma je bezbedna i udobna, po čemu se izdvaja u zemlji i svetu.

Urađeno je i više propratnih objekata, a svake protekle godine hipodrom se dograđuje i vremenom je postao prelep objekat, mesto dobrih okupljanja Šapčana i ljudi iz okolnih krajeva, zaljubljenika u konjički sport. Postoje najave da će tako biti i u buduće.

MAČVANSKI HARAMBAŠA, ZALjUBLjENIK U KONjE
Milenko-Mekija Gajić iz Bogatića je nastavljač višegodišnje tradicije bavljenja konjičkim sportom u njegovoj familiji. Osim toga 1995. godine bio je sekretar tadašnjeg Konjičkog kluba „Hajduk Stanko“ u Bogatiću, a 1981. i 1986. Mačvanski harambaša na tradicionalnoj manifestaciji u Crnoj Bari.

Dugu tradiciju bavljenja konjičkim sportom započeo je njegov otac Miladin. On je 1958. godine u ergeli Gladnoš kupio pastuve Goluba i Zadra. Ova grla su bila punokrvna i pored trka služila za priplod.
Gajići su kobilu Bujicu kupili od priznatog mačvanskog konjara Dragorada Radića iz Sovljaka. Pamti da je dobro trčala, a konačno i trgovina koju su obavili, prodajući je sa ždrebetom u Kentaki (SAD) pozitivno se završila. Naime, dobili su novca za koji su mogli kupiti nekoliko hektara prvoklasne zemlje u Mačvi.

Miladin Gajić 1952. pored Šerdića, Fotografije: Lična arhiva i gradska biblioteka u Šapcu

„Mekija“, kako ga iz milošte zovu pamti i očeva grla Kometu i Veronu sa kojom su se vinuli u sam vrh konjičkog sporta u Srbiji. Pominje i ždrepca Vesnika koji je sa kobilom Horizontalom dao Henta, koji 1969. godine osvaja najprestižniju trku dvogodaca u Mačvi, a potom niže pet pobeda u drugim trkama.
Gajići su posedovali i grlo Karavan, a u Požarevcu 1970. godine kupili kobile Alku i Virdžiniju koje su dobro trčale i ostavile veliko potomstvo.

Posle povrede Andrea odlazi u priplod, ali dolaze drugi konji: Atom, Atamanka, Antres, Avijano, Armani. Svi su pobeđivali, a ponajviše Avijano (pet pobeda)

Milenko se seća i poslednjeg Alkinog ždrebeta, Antilope koju su prodali, sa godinu dana Stolu Gajiću 1980. godine. Primera radi za novac koji su dobili mogli su da kupe novu zastavu 101, koja je tada bila hit prevozno sredstvo.

- Antilopa je bila veliki kapacitet i u 24 starta, retko se događalo da bude van plasmana (među prva tri konja), kaže Milenko, koji od 1984. godine preuzima primat u bavljenju ovim dinamičnim sportom.
Iste godine u štalu vraća Antilopu, koja sa pastuvom Poladino iz Novog Bečeja daje prelepu Andreju. Ona je zabeležila tri pobede i dva druga mesta.

Posle povrede Andrea odlazi u priplod, ali dolaze drugi konji: Atom, Atamanka, Antres, Avijano, Armani. Svi su pobeđivali, a ponajviše Avijano (pet pobeda).

Gajići kraj grla Avijano 1996, Fotografije: Lična arhiva i gradska biblioteka u Šapcu

U Kragujevcu Milenko kupuje Smaragda, koji mu je pričinio dosta radosti,a iste 1998. godine u kooperaciji nabavlja kobilu Mis Petosku. Imala je kaže odličan pedigre ali na trkačkoj stazi nije ostvarila dobre rezultate. Milenku je istini za volju bilo važnije njeno ždrebe. I želja se ostvarila, ali je Petoska nažalost uginula.

Milenko Gajić kraj Mis Petoske, Fotografije: Lična arhiva i gradska biblioteka u Šapcu

Grdne muke su imali da odgaje njeno ždrebe, koje je odbijalo svu hranu. U obezbeđenju lekova pomogla je i Milenkova sestra, na privremenom radu u Francuskoj. Konačno, ždrebe je ubrzo izraslo u najveće i najlepše u generaciji.