Saopštenje za javnost zajedno za Srbiju
Poštovani Šapčani,
Tužna su iskustva svega što nam se poslednjih dana dešavalo. Tužno je što moramo da prolivamo krv da bismo javno iskazali svoje nezadovoljstvo zato što nam poslednji usvojeni zakoni obesmišljavaju život. Srbija je izmenama zakona o referendumu ukinula referendum. Sada ćemo vas mi nešto kao pitati, a vi nema potrebe ni da se izjašnjavate. Iovako vam neće biti jasno šta vas pitamo. Recimo: jeste li saglasni da se promeni član taj i taj, stav 164, vi slegnete ramenima i sutra saznate da je izglasano da ne mora da vam više teče zdrava pijaća voda kroz slavinu. Nebitno je koliko je glasalo, a koliko nije. Ali je odluka demokratski doneta. I Domanović bi na ovome pozavideo! Tako za par meseci se, recimo, ukunu izbori, jer je demokratija štetna po SNS. Šta ćeš, ko je hteo da izađe mogao je, niko ti nije kriv! Koga briga za tvoju dedovinu kad je bogatstvo mog deteta u pitanju!
Onda je narod, širom Srbije, pa i u Šapcu, blokadama hteo da skrene pažnju da zna da su ovakve odluke protiv njegovog interesa. Pa je stranku na vlasti uhvatila nervoza koja je, opet, širom građanima otvorila oči:
-Policija:
Verovali smo da je policija tu zbog naroda. Aplaudirali smo im što su tu i rade svoj posao. I tako je izgledalo punih 45 minuta. Bez ružnog pogleda, a kamoli ružne reči. Deca se igrala oko njihovih nogu. A onda, kao po komandi (ovo “kao” je čist višak), nestadoše sa mosta ostavljajući bez povoda, ali nažalost po dogovoru, isti onaj narod pored koga su do tada stajali. Samo su oni znali šta nam sledi, ali kao da nema griže savesti: “Ko vam je kriv što ste budale, pa nam poverovale!” “Izvini, komšo, ja sad malo idem kući!” “Šta ćeš, takvo je naređenje!” I čovek tek tada shvati, da to nije naša policija, da su oni deo njihovog političkog projekta, da je tamo neki lizguz odmah okrenuo telefon da kaže da je sve kako je dogovoreno, ma ne brini ništa, samo me se setite na Dan bezbednosti, naše je da se sklonimo, sve ostalo je vaše, jel tako! Dakle kasno smo saznali da riba smrdi od glave.
-Bager:
Stajao je, zaista tu jedan bager mirno nekih dvadeset minuta. Onda se uključio motor i jedna građevinska mašina koja treba da služi ljudima, pretvara se u grdosiju koja preti da seje smrt. Šta je čovek za mašinu koja čas posla sruši kuću? Deluje da neće da stane, ljudi se nabijaju između bagera i traktora, neko uspeva da se skloni, a neko ne. Nema se gde, na mostu si. Raste srah i bes. Ljudi bacaju blato na staklo, ništa drugo sem busenja nema. Ostrašćenog vozača unezverenog i zakrvavljenog pogleda ne zaustavlja ni apel nekadašnjeg republičkog poslanika i gradonačelnika Šapca koji stoji na kašiki bagera. Prostor se sužava, ljude hvata sve veća panika. Srećom, Dragan Milovanović uspeva da zaustavi bager. Silom, naravno, jer ništa drugo nije urodilo plodom. Na radost svih, i onih koji su trebali da budu pogaženi, a verujem i na radost onih u bageru koji bi zbog svoje ostrašćenosti mogli da se kaju ceo život.
-SNS Šabac
Ova organizacija je tačno znala šta hoće. Pripadnici ove stranke su se najpre naoružali toljagama i čekićima u obližnjoj prodavnici i tako opremljeni su seli u crne automobile sa svojim predpostavljenim kada su se uputili na most. Što bi pravnici rekli, sa predumišljajem! Nisu želeli da sačekaju sedam-osam minuta da se protest završi, a znali su kada se završava, želeli su da tuku ljude na mostu. Onako, kako stignu. Ljudi na mostu su im predstavljeni kao fašisti, a oni apsolutno veruju svom vođi. Blago njima, ako se ponose ovakvim članstvom. Te jezive scene su obišle Srbiju i dobar deo Evrope. Goloruki narod je mogao, realno i mnogo gore da prođe jer ih je policija predala na izvolte SNS huliganima čije su im biografije dobro poznate.
-SNS miting
Ovaj miting je nekako bio i nije bio. Iskoristili su priliku da pretuku dva mladića koji su upitali govornike da li su za ili protiv Rio Tinta (a to će, uskoro, biti i pitanje na “referendumu”) i jednog fotografa koji je samo radio svoj posao i kome je pritom i oduzeta oprema. Sve ostalo će biti upamćeno po tome što su tražili pravdu, sa čime su obe strane saglasne, kao i po činjenici da je protest bio u Šapcu, ali bez Šapčana, kako na bini, tako i u publici. Puno njih se raspitivalo od parkinga gde je to pozorište u centru grada. Tužno. Tužno. Tužno!
Tužna su iskustva svega što nam se poslednjih dana dešavalo. Tužno je što moramo da prolivamo krv da bismo javno iskazali svoje nezadovoljstvo zato što nam poslednji usvojeni zakoni obesmišljavaju život. Srbija je izmenama zakona o referendumu ukinula referendum. Sada ćemo vas mi nešto kao pitati, a vi nema potrebe ni da se izjašnjavate. Iovako vam neće biti jasno šta vas pitamo. Recimo: jeste li saglasni da se promeni član taj i taj, stav 164, vi slegnete ramenima i sutra saznate da je izglasano da ne mora da vam više teče zdrava pijaća voda kroz slavinu. Nebitno je koliko je glasalo, a koliko nije. Ali je odluka demokratski doneta. I Domanović bi na ovome pozavideo! Tako za par meseci se, recimo, ukunu izbori, jer je demokratija štetna po SNS. Šta ćeš, ko je hteo da izađe mogao je, niko ti nije kriv! Koga briga za tvoju dedovinu kad je bogatstvo mog deteta u pitanju!
Onda je narod, širom Srbije, pa i u Šapcu, blokadama hteo da skrene pažnju da zna da su ovakve odluke protiv njegovog interesa. Pa je stranku na vlasti uhvatila nervoza koja je, opet, širom građanima otvorila oči:
-Policija:
Verovali smo da je policija tu zbog naroda. Aplaudirali smo im što su tu i rade svoj posao. I tako je izgledalo punih 45 minuta. Bez ružnog pogleda, a kamoli ružne reči. Deca se igrala oko njihovih nogu. A onda, kao po komandi (ovo “kao” je čist višak), nestadoše sa mosta ostavljajući bez povoda, ali nažalost po dogovoru, isti onaj narod pored koga su do tada stajali. Samo su oni znali šta nam sledi, ali kao da nema griže savesti: “Ko vam je kriv što ste budale, pa nam poverovale!” “Izvini, komšo, ja sad malo idem kući!” “Šta ćeš, takvo je naređenje!” I čovek tek tada shvati, da to nije naša policija, da su oni deo njihovog političkog projekta, da je tamo neki lizguz odmah okrenuo telefon da kaže da je sve kako je dogovoreno, ma ne brini ništa, samo me se setite na Dan bezbednosti, naše je da se sklonimo, sve ostalo je vaše, jel tako! Dakle kasno smo saznali da riba smrdi od glave.
-Bager:
Stajao je, zaista tu jedan bager mirno nekih dvadeset minuta. Onda se uključio motor i jedna građevinska mašina koja treba da služi ljudima, pretvara se u grdosiju koja preti da seje smrt. Šta je čovek za mašinu koja čas posla sruši kuću? Deluje da neće da stane, ljudi se nabijaju između bagera i traktora, neko uspeva da se skloni, a neko ne. Nema se gde, na mostu si. Raste srah i bes. Ljudi bacaju blato na staklo, ništa drugo sem busenja nema. Ostrašćenog vozača unezverenog i zakrvavljenog pogleda ne zaustavlja ni apel nekadašnjeg republičkog poslanika i gradonačelnika Šapca koji stoji na kašiki bagera. Prostor se sužava, ljude hvata sve veća panika. Srećom, Dragan Milovanović uspeva da zaustavi bager. Silom, naravno, jer ništa drugo nije urodilo plodom. Na radost svih, i onih koji su trebali da budu pogaženi, a verujem i na radost onih u bageru koji bi zbog svoje ostrašćenosti mogli da se kaju ceo život.
-SNS Šabac
Ova organizacija je tačno znala šta hoće. Pripadnici ove stranke su se najpre naoružali toljagama i čekićima u obližnjoj prodavnici i tako opremljeni su seli u crne automobile sa svojim predpostavljenim kada su se uputili na most. Što bi pravnici rekli, sa predumišljajem! Nisu želeli da sačekaju sedam-osam minuta da se protest završi, a znali su kada se završava, želeli su da tuku ljude na mostu. Onako, kako stignu. Ljudi na mostu su im predstavljeni kao fašisti, a oni apsolutno veruju svom vođi. Blago njima, ako se ponose ovakvim članstvom. Te jezive scene su obišle Srbiju i dobar deo Evrope. Goloruki narod je mogao, realno i mnogo gore da prođe jer ih je policija predala na izvolte SNS huliganima čije su im biografije dobro poznate.
-SNS miting
Ovaj miting je nekako bio i nije bio. Iskoristili su priliku da pretuku dva mladića koji su upitali govornike da li su za ili protiv Rio Tinta (a to će, uskoro, biti i pitanje na “referendumu”) i jednog fotografa koji je samo radio svoj posao i kome je pritom i oduzeta oprema. Sve ostalo će biti upamćeno po tome što su tražili pravdu, sa čime su obe strane saglasne, kao i po činjenici da je protest bio u Šapcu, ali bez Šapčana, kako na bini, tako i u publici. Puno njih se raspitivalo od parkinga gde je to pozorište u centru grada. Tužno. Tužno. Tužno!
Gradski odbor Zajedno za Srbiju Šabac
Najnoviji broj
18. april 2024.
