VLADIMIRCI
Na rođendanu SNS-A
Veličanstveno, skoro nestvarno, tiskao se narod vascele Srbije da izrazi poštovanje Aleksandru Vučiću i stranci koju vodi. A od najmlađih do starina uz osmeh i lepu reč na svakom koraku punio Štark Arenu. A moglo se, kako proceni znalac, i svih pet napuniti a tesno bi bilo i na velikoj Marakani. I nigde negativne atmosfere, samo susretljivost uramila ovaj skup naprednjaka ali i brojnih koji nisu članovi stranke.
Tekle anegdote i prisećanja na nekadašnje kratere i udžerice pred ogledalom Beograda na vodi. Osta za uspomenu i šeretska upadica da nije karavan od osam autobusa iz Vladimiraca na pogrešnom mestu jer i velike svetske metropole bi pozavidele slici sadašnjeg Beograda. Stariji se sećali makadam puteva i sadašnjih brzih staza u dolasku u srpsku prestonicu. U mirnom hodu i vedrog pogleda tekla reka zahvalnosti kako rekoše i Vladimirčani poput velike vode zadovoljstva da sve napoji optimizmom i dobrotom. Od sedam do i više od 77 godina.
Predsednik Opštine Vladimirci Goran Zarić, pravo sa skupštine stranke pohitao je da dočeka ponosno svoje Vladimirčane. Sever Arene je gostio skoro 500 žitelja Opštine Vladimirci a predsednik, uz prepoznatljiv osmeh, govorio:
„Biti deo ovoga je otvaranje nove strane u knjizi velikih uspeha ali i namere da bude i lepše i bolje. Sve oko nas govori za sebe, da je to itekako moguće sa Aleksandrom Vučićem na čelu države i timom koji je on odabrao, kako neko u šali reče poput onog koji je nedavno u Lisabonu bacio Potrugal na kolena. Možemo mi i više i bolje i u samim Vladimircima i novim putevima, banjom, zelenom agendom i novim radnim mestima. Složno baš kao što smo danas da hodimo tome da nam pokolenja koja dolaze sa zahvalnošću pominju ime. Uživali smo i bili deo priče za boljitak i svevremene koja vodi, kako mladi vole reći, tamo gde je samo nebo granica, vidno prezadovoljan uramio je ovu nezaborav priču čelni čovek Opštine Vladimirci.
Sa ključnom mišlju da ova era Aleksandra Vučića zbilja ostaje naraštajima kao dar prave familije časnih namera i velikih dela.
A staroj baki hod u velepno zdanje Arene bio pretežak. Pod ruku su je uvele dve mlađane dame odenute samo osmehom, nudeći vodu i slatkiše. I tako na svakom koraku. Ogromna Arena premala da ugosti sve ovacijama pozdravila najdražeg, Aleksandra Vučića, kako rekoše ključni razlog što su došli. O delima do sada ostalim iza slavljenika teško je pričati, pričaju se sama. A na putu do Arene poredilo se ono od nekad, na ivici ambisa, u mimo hodu neko reče, do onog što sada vodi ka pijedestalu neslućenih visina.
Pažnju plenio mir i strpljenje da niko posetu prestonici ne upamti po nelagodnosti, da se narodski svako svakome nađe. Od severa zemlje do najudaljenijih mesta u toj reci Vladimirčani bili prepoznatljivi po šali ali i do poslednje podeljene jabuke i slatkiša tokom puta ka i od Beograda. Upoređujući njihovu slast sa lepotom viđenog i doživljenog. Zar i reći da se ponajviše pričalo o sestri Rusiji i susretu braće na najvišem nivou. Putin Veliki i Aleksandar od Srbije, oduševljeno govorio doseljenik iz Bosne u svoje Vladimirce, nestašnog duha i bezmerne dobrote, da nije verovao svojim očima. Ej bre, oni se zdrave kao braća, uvek je bilo da je brat tu da se bratu uvek nađe. Za neverovati je sve što smo dobili i što ćemo dobiti, dodavao je u svojoj priči, da sada možemo i posao birati i sa ponosom Srbinom se nazvati. A u povratku šala do šale, osmeh do osmeha i rečene jabuke i slatkiši i sokovi davani od jednih drugima kao najbližima. I zanimljivo razmišljanje da Vučić kuću kući i ostavlja onima koji dolaze a prethodnici su nosili samo svojim kućama i u osami novce brojali i smišljali pakosti. Svetiljke tog dana se pogasiše ali misli naviru i dalje. A i nebo je svoje zavese otškrinulo i podarilo lep i sunčan dan.
Tekle anegdote i prisećanja na nekadašnje kratere i udžerice pred ogledalom Beograda na vodi. Osta za uspomenu i šeretska upadica da nije karavan od osam autobusa iz Vladimiraca na pogrešnom mestu jer i velike svetske metropole bi pozavidele slici sadašnjeg Beograda. Stariji se sećali makadam puteva i sadašnjih brzih staza u dolasku u srpsku prestonicu. U mirnom hodu i vedrog pogleda tekla reka zahvalnosti kako rekoše i Vladimirčani poput velike vode zadovoljstva da sve napoji optimizmom i dobrotom. Od sedam do i više od 77 godina.
„Biti deo ovoga je otvaranje nove strane u knjizi velikih uspeha ali i namere da bude i lepše i bolje. Sve oko nas govori za sebe, da je to itekako moguće sa Aleksandrom Vučićem na čelu države i timom koji je on odabrao, kako neko u šali reče poput onog koji je nedavno u Lisabonu bacio Potrugal na kolena. Možemo mi i više i bolje i u samim Vladimircima i novim putevima, banjom, zelenom agendom i novim radnim mestima. Složno baš kao što smo danas da hodimo tome da nam pokolenja koja dolaze sa zahvalnošću pominju ime. Uživali smo i bili deo priče za boljitak i svevremene koja vodi, kako mladi vole reći, tamo gde je samo nebo granica, vidno prezadovoljan uramio je ovu nezaborav priču čelni čovek Opštine Vladimirci.
Sa ključnom mišlju da ova era Aleksandra Vučića zbilja ostaje naraštajima kao dar prave familije časnih namera i velikih dela.
A staroj baki hod u velepno zdanje Arene bio pretežak. Pod ruku su je uvele dve mlađane dame odenute samo osmehom, nudeći vodu i slatkiše. I tako na svakom koraku. Ogromna Arena premala da ugosti sve ovacijama pozdravila najdražeg, Aleksandra Vučića, kako rekoše ključni razlog što su došli. O delima do sada ostalim iza slavljenika teško je pričati, pričaju se sama. A na putu do Arene poredilo se ono od nekad, na ivici ambisa, u mimo hodu neko reče, do onog što sada vodi ka pijedestalu neslućenih visina.
Pažnju plenio mir i strpljenje da niko posetu prestonici ne upamti po nelagodnosti, da se narodski svako svakome nađe. Od severa zemlje do najudaljenijih mesta u toj reci Vladimirčani bili prepoznatljivi po šali ali i do poslednje podeljene jabuke i slatkiša tokom puta ka i od Beograda. Upoređujući njihovu slast sa lepotom viđenog i doživljenog. Zar i reći da se ponajviše pričalo o sestri Rusiji i susretu braće na najvišem nivou. Putin Veliki i Aleksandar od Srbije, oduševljeno govorio doseljenik iz Bosne u svoje Vladimirce, nestašnog duha i bezmerne dobrote, da nije verovao svojim očima. Ej bre, oni se zdrave kao braća, uvek je bilo da je brat tu da se bratu uvek nađe. Za neverovati je sve što smo dobili i što ćemo dobiti, dodavao je u svojoj priči, da sada možemo i posao birati i sa ponosom Srbinom se nazvati. A u povratku šala do šale, osmeh do osmeha i rečene jabuke i slatkiši i sokovi davani od jednih drugima kao najbližima. I zanimljivo razmišljanje da Vučić kuću kući i ostavlja onima koji dolaze a prethodnici su nosili samo svojim kućama i u osami novce brojali i smišljali pakosti. Svetiljke tog dana se pogasiše ali misli naviru i dalje. A i nebo je svoje zavese otškrinulo i podarilo lep i sunčan dan.
S.K.
Najnoviji broj
25. april 2024.
