Vizuelni umetnik Dragiša Marinković
Pitanje (za) umetnika
„Klasično slikarstvo u meni ne budi inspiraciju. Znam celokupan proces, od početka do kraja, nema neizvesnosti i iznenađenja, a ona se dešavaju tokom nastanka radova koji su predstavljeni u Kulturnom centru i veoma su važna za svakog umetnika. Ideja je bitna, ali najviše uživam u samom procesu, mnogo više nego kod klasičnog (realističnog) crtanja/slikanja“, kaže Marinković
Pitanja i odgovori, svetlo i tama, nastajanje i nestajanje, priroda i čovek, pojmovi su koji prožimaju, povezuju stvaralaštvo i samostalnu izložbu mladog šabačkog umetnika Dragiše Marinkovića. Inspiraciju za novi ciklus radova pronašao je u prirodnim procesima izvan presudnog uticaja umetnika na finalni ishod. Neka stara dela, postala su nova, organskim procesima uz minimalnu intervenciju kreatora. Voda, osnov i izvor života, bila je Marinkovićev partner u stvaranju, ispitivanju granica, razgradnji i izgradnji. Dno, kratko i (ne)jasno imenovana postavka ostavlja prostor za tumačenja.
-Na izložbu „Dno“ se može gledati dvojako. Sa jedne strane je to što radovi podsećaju na dno rečnog korita gde su i nastajali. Tokom procesa nastanka su upijali esenciju okruženja na Savi. Moji radovi nisu fokusirani na estetski segment, koliko na suštinu i energiju koju nose - kaže Dragiša Marinković o svojim radovima u okviru postavke u Galeriji Kulturnog centra.
-Uveren sam da su neki od radova na skali likovnosti imali veću vrednost, ali tokom procesa ta likovnost postepeno opada da bi se izgradio drugačiji pogled na njih. Ovo je nastavak mog stvaralaštva sa tom tematikom koja traje već deceniju. Prvo sam se bavio dekonstrukcijom ljudskog tela, potom sam slične promene uočavao i u prirodi. Postavka „Dno“ sublimira sve prethodne izložbe, ali se može iščitavati na više načina. Smatram da sam naziv može da sugeriše na više tumačenja - dodaje umetnik napominjući da je savremeni svet u ovom trenutku bliži nazivu izložbe, no vrhu civilizacijskog razvitka i napretka.
-Kada svet sagledamo ekološki, kulturološki i društveno vidimo gde se on nalazi, te je to ono što pokušavam da predstavim kroz elemente raspadanja materije i njene izgradnje. Svaki rad može se posmatrati kao zaseban život. Iz raspadnutih delova možemo formirati celinu, odnosno likovno delo. No, i pojam likovno delo ostavljam na tumačenje.
Na pitanje da li postoji konstrukcija bez prethodne dekonstrukcije Marinković odgovara da je to i jedna od suštinskih postulata njegovog stvaralaštva.
-Kako sačuvati nešto gde je započet proces raspadanja? U kom trenutku sačuvati? A krajnje pitanje je da li ga treba sačuvati? Da li je vrednost sekvoje koja živi nekoliko stotina godina više vredi od maslačka koji traje nekoliko dana. Upravo su to teme i misli koje okupiraju misli i stvaralaštvo. Da li umetničko delo treba i mora da postoji nakon umetnika, ili može da traje određeni vremenski period. Da li mora da ostane sačuvano, ili može da se „raspadne“ - kaže umetnik o egzistencijalnim dilemama koje nose česta promišljanja, ali ne i konačne odgovore.
-Ostavljam prostor da posmatrač može da učita i iščita svet po svom nahođenju - kratko dodaje Marinković.
Kao otvoreno pitanje ostaje da li stvari poseduju vrednost nezavisno od našeg pogleda na njih, ili im svojim stavovima/odrednicama dajemo vrednost. A da li umetnik može da se „izmesti“ iz svoje umetnosti?
-To nije moguće postići, iako sam imao potrebu da pokušam. Ako zanemarim sve ono što sam naučio tokom školovanja, tehničko i crtačko znanje, nisam uspeo da to učinim, jer samim posmatranjem smo prisutni i vezani za umetnost. Da li bi stvari izgledale isto i kada ih ne bismo posmatrali?
Umetnost ima tendenciju da menja oblike, pravac, te nije neobično da se stvaraoci odluče da istupe iz svoje sigurne zone i zaplove u nešto nekonvencionalnije predstave doživljaja stvarnosti, kao što to čini naš sagovornik, iako vrsni crtač. Naglašava da klasična umetnost, gde se oseća sigurno, vešto vlada tehnikom više nije izazov, te da teži drugačijem.
-Ovo je samo jedan iskorak, a klasično slikarstvo u meni ne budi inspiraciju. Znam celokupan proces, od početka do kraja, kako bih postigao kvalitet. Da ne zvuči pretenciozno reč kvalitet, ali zadatak koji sam sebi postavio. Nema neizvesnosti i iznenađenja, a one se dešavaju tokom nastanka radova koji su predstavljeni u Kulturnom centru i veoma su važne za svakog umetnika. Ideja je bitna, ali najviše uživam u samom procesu, mnogo više nego kod klasičnog (realističnog) crtanja/slikanja - ističe Marinković i podvlači da je pojam umetnika kao i sve relativan.
-Živimo u takvom svetu da bilo ko može sebi da dodeli taj epitet. Pitanje je šta je umetnost. Za mene je to dug put istraživanja i stvaranja. Od malih nogu sam u svetu umetnosti, to mi je profesionalno i životno opredeljenje, ali ne mogu da definitivno kažem „Umetnik sam“. Smatram da jesam. Stvaralaštvo i obrazovanje govore potvrdno. Uvek je neki znak pitanja i analiza - kaže za kraj razgovora Dragiša.
-Na izložbu „Dno“ se može gledati dvojako. Sa jedne strane je to što radovi podsećaju na dno rečnog korita gde su i nastajali. Tokom procesa nastanka su upijali esenciju okruženja na Savi. Moji radovi nisu fokusirani na estetski segment, koliko na suštinu i energiju koju nose - kaže Dragiša Marinković o svojim radovima u okviru postavke u Galeriji Kulturnog centra.
-Uveren sam da su neki od radova na skali likovnosti imali veću vrednost, ali tokom procesa ta likovnost postepeno opada da bi se izgradio drugačiji pogled na njih. Ovo je nastavak mog stvaralaštva sa tom tematikom koja traje već deceniju. Prvo sam se bavio dekonstrukcijom ljudskog tela, potom sam slične promene uočavao i u prirodi. Postavka „Dno“ sublimira sve prethodne izložbe, ali se može iščitavati na više načina. Smatram da sam naziv može da sugeriše na više tumačenja - dodaje umetnik napominjući da je savremeni svet u ovom trenutku bliži nazivu izložbe, no vrhu civilizacijskog razvitka i napretka.
Pitanje je šta je umetnost. Za mene je to dug put istraživanja i stvaranja. Od malih nogu sam u svetu umetnosti, to mi je profesionalno i životno opredeljenje, ali ne mogu da definitivno kažem „Umetnik sam“. Smatram da jesam
-Kada svet sagledamo ekološki, kulturološki i društveno vidimo gde se on nalazi, te je to ono što pokušavam da predstavim kroz elemente raspadanja materije i njene izgradnje. Svaki rad može se posmatrati kao zaseban život. Iz raspadnutih delova možemo formirati celinu, odnosno likovno delo. No, i pojam likovno delo ostavljam na tumačenje.
Na pitanje da li postoji konstrukcija bez prethodne dekonstrukcije Marinković odgovara da je to i jedna od suštinskih postulata njegovog stvaralaštva.
-Kako sačuvati nešto gde je započet proces raspadanja? U kom trenutku sačuvati? A krajnje pitanje je da li ga treba sačuvati? Da li je vrednost sekvoje koja živi nekoliko stotina godina više vredi od maslačka koji traje nekoliko dana. Upravo su to teme i misli koje okupiraju misli i stvaralaštvo. Da li umetničko delo treba i mora da postoji nakon umetnika, ili može da traje određeni vremenski period. Da li mora da ostane sačuvano, ili može da se „raspadne“ - kaže umetnik o egzistencijalnim dilemama koje nose česta promišljanja, ali ne i konačne odgovore.
-Ostavljam prostor da posmatrač može da učita i iščita svet po svom nahođenju - kratko dodaje Marinković.
Kao otvoreno pitanje ostaje da li stvari poseduju vrednost nezavisno od našeg pogleda na njih, ili im svojim stavovima/odrednicama dajemo vrednost. A da li umetnik može da se „izmesti“ iz svoje umetnosti?
-To nije moguće postići, iako sam imao potrebu da pokušam. Ako zanemarim sve ono što sam naučio tokom školovanja, tehničko i crtačko znanje, nisam uspeo da to učinim, jer samim posmatranjem smo prisutni i vezani za umetnost. Da li bi stvari izgledale isto i kada ih ne bismo posmatrali?
Umetnost ima tendenciju da menja oblike, pravac, te nije neobično da se stvaraoci odluče da istupe iz svoje sigurne zone i zaplove u nešto nekonvencionalnije predstave doživljaja stvarnosti, kao što to čini naš sagovornik, iako vrsni crtač. Naglašava da klasična umetnost, gde se oseća sigurno, vešto vlada tehnikom više nije izazov, te da teži drugačijem.
-Ovo je samo jedan iskorak, a klasično slikarstvo u meni ne budi inspiraciju. Znam celokupan proces, od početka do kraja, kako bih postigao kvalitet. Da ne zvuči pretenciozno reč kvalitet, ali zadatak koji sam sebi postavio. Nema neizvesnosti i iznenađenja, a one se dešavaju tokom nastanka radova koji su predstavljeni u Kulturnom centru i veoma su važne za svakog umetnika. Ideja je bitna, ali najviše uživam u samom procesu, mnogo više nego kod klasičnog (realističnog) crtanja/slikanja - ističe Marinković i podvlači da je pojam umetnika kao i sve relativan.
-Živimo u takvom svetu da bilo ko može sebi da dodeli taj epitet. Pitanje je šta je umetnost. Za mene je to dug put istraživanja i stvaranja. Od malih nogu sam u svetu umetnosti, to mi je profesionalno i životno opredeljenje, ali ne mogu da definitivno kažem „Umetnik sam“. Smatram da jesam. Stvaralaštvo i obrazovanje govore potvrdno. Uvek je neki znak pitanja i analiza - kaže za kraj razgovora Dragiša.
M. Ž.
Najnoviji broj
18. april 2024.
