Možda je tako i najbolje

U našem društvu sve češća je pojava da dete živi sa jednim roditeljem. Uzroka tome ima mnogo. Razvodi, svađe, uvrede, odlasci.

Po rečima Danijele Reljić, psihologa i sistemskog porodičnog psihoterapeuta pod supervizijom, zaposlene u OŠ “Vuk Karadžić” u Šapcu, tradicionalna psihologija i posebno psihoanaliza, su naglašavale važnost uloge majke. Za brigu i vaspitanje uloga oca, makar u prvim godinama života, bila je marginalizovana. Međutim, to nije stav današnje nauke.

-Sve više se važnost pridaje i očevima, što je u skladu sa idejom o ravnopravnosti polova. Čak i tradicionalna podela uloga je uvažavala različite aspekte razvoja na koje utiču majka i otac. Tako da teza da je jedan roditelj manje ili više bitan ne stoji - oba su važna, ali kako vidimo ne i neophodna.
Istraživanja na svetskom nivou nalaze da jednoroditeljske porodice čine između trećine i četvrtine ukupnog broja porodica. Broj je naglo porastao, a ova promena se pripisuje raznim društvenim promenama od šezdesetih na ovamo. U razvijenim zemljama njihov udeo je nešto veći nego u nerazvijenim. Nastaju usled odsustva jednog od roditelja iz različitih razloga (razvod, smrt, posao,..). Istraživanja navode da su majke češće roditelj sa kojima deca ostaju (u 75% slučajeva).

Danijela Reljić, psiholog, Foto: Nikolina Popratnjak

-Bez obzira na to da li nedostaje majka ili otac, olakšavajuća okolnost je ukoliko u životu deteta postoji figura koja može da predstavlja model nedostajuće polne uloge, naročito ako je odsutan roditelj istog pola kao dete. Često su to bliski rođaci ili srodnici poput bake i deke. Ovo je posebno važno u smislu socijalizacije za razvoj polnog identiteta deteta. Čini mi se da je netačno uverenje da odsutni roditelj ne utiče na dete. Svakako da najčešće izostaje njegova roditeljska uloga, ali je on i te kako prisutan makar u psihološkom životu deteta, bez obzira da li ostvaruje kontakt sa njim ili ne, i bez obzira na razloge zašto je to tako – dodaje Danijela Reljić.

Odakle nam ideja da, ako sami gajimo dete, nije dovoljno da budemo samo majka, ili samo otac? Ko nam nameće potrebu da zauzimamo dodatne uloge kao da uloga jednog, i jedinog, roditelja nije dovoljno teška? U tom smislu odgovornost koju roditelj koji samostalno vrši roditeljsku ulogu preuzima na sebe predstavlja opterećenje i za njega i za samo dete - dete može osećati potrebu da uzvrati, pomogne, olakša roditelju, ali da to razvojno ne bude u stanju da ispuni u onoj meri u kojoj se od njega očekuje

U vaspitanju deteta oba roditelja imaju podjednako važnu ulogu. Majke uglavnom daju emotivnu toplinu dok očevi pružaju osećaj sigurnosti. Zajedno pružaju ljubav i posvećenost. Uključivanje oba roditelja u sve sfere odrastanja deteta naziva se autoritativno roditeljstvo i kao takvo je najbolji način vaspitavanja. Međutim, nemaju sva deca sreću da odrastaju u harmoničnoj i srećnoj porodici. Da li će dete biti pod uticajem roditelja koji ga je podigao i uz koga je odrastao zavisi od same porodice, njene funkcionalnosti i njene dinamike, od samog roditelja i konteksta od koga zavisi odsutnost drugog roditelja. Psiholog Danijela Reljić detaljnije je objasnila kako izgleda taj uticaj.

-Ako je drugi roditelj odsutan usled komplikovanog razvoda, nije retka situacija da se dete koristi kao sredstvo borbe između roditelja, U tom slučaju na dete negativno utiču i roditelj koji ga podiže i roditelj koji je odsutan na način da zahtevaju lojalnost i da samo dete izlažu toksičnim konfliktnim situacijama. Sa detetom se stvara koalicija protiv drugog roditelja, ali se za uzvrat nudi zaštita i onda kada se ono ponaša loše (manipulacija podrškom).

Osim porodice i šire familije, niko me ne gleda kroz to, niko me ne sažaljeva. Nemam poseban osećaj kada se ta tema pokrene.
Prednost je što sam bio dovoljno star da sam izaberem sa kojim ću roditeljem živeti. Mana je što se svake dve nedelje „selim“ kod oca i što moram da provodim jedan praznik sa jednim, a drugi sa drugim roditeljem.
Nemam osećaj da mi nešto fali u celoj situaciji.
Đorđe, 17

Dodaje da ovo nije nešto što treba posmatrati kao pravilo.
- Roditelji koji sami odgajaju decu se veoma trude da nadomeste ulogu drugog roditelja, pa često izgovaraju rečenicu: “Ja sam mu/joj i otac i majka”, koju neretko čujem na svom radnom mestu, ne samo od roditelja kojima su supružnici preminuli ili odsutni usled razvoda, već i od roditelja čiji je partner bolestan ili radi na takvom radnom mestu, ili takvim tempom, da je retko prisutan u porodičnom životu. Uvek sam se pitala šta to zapravo znači, kako bi to u praksi moglo izgledati. Odakle nam ideja da, ako sami gajimo dete, nije dovoljno da budemo samo majka, ili samo otac? Ko nam nameće potrebu da zauzimamo dodatne uloge kao da uloga jednog, i jedinog, roditelja nije dovoljno teška? U tom smislu odgovornost koju roditelj koji samostalno vrši roditeljsku ulogu preuzima na sebe predstavlja opterećenje i za njega i za samo dete - dete može osećati potrebu da uzvrati, pomogne, olakša roditelju, ali da to razvojno ne bude u stanju da ispuni u onoj meri u kojoj se od njega očekuje.
Ukoliko je neko dete samohranog roditelja, velike su šanse da je u detinjstvu bilo prepušteno samo sebi. Odatle i pretpostavka da su deca odrasla uz jednog roditelja samostalnija.

U vaspitanju deteta oba roditelja imaju podjednako važnu ulogu. Majke uglavnom daju emotivnu toplinu dok očevi pružaju osećaj sigurnosti

-Pretpostavka da su ova deca samostalnija ima logičnu polaznu tačku. Ako porodicu čine jedan roditelj i njegovo dete ili deca, resursi za pomoć roditelju u vođenju brige o domaćinstvu i eventualnoj mlađoj deci su veoma ograničeni. Stoga nije retko da starija deca budu parentifikovana, odnosno postaju na neki način surogat partneri roditelju sa kojim žive. U tom smislu podstiče se razvoj odgovornosti, proaktivnosti i samim tim samostalnosti. Ova deca često imaju veću moć u donošenju porodičnih odluka i više se vrednuje njihovo mišljenje i uvažavaju njihovi predlozi u odnosu na decu odraslu u dvoroditeljskim porodicama.

Nije bilo promene što se tiče ponašanja drugih prema meni. Kada me neko pita nešto na tu temu malo zna da bude neprijatno, više zbog reakcije drugih nego što mi je neprijatno da pričam o tome.
Najviše mi smeta što je jednom roditelju jako teško da obavlja poslove za oba roditelja, i što u mom slučaju, ne postoji saradnja između roditelja.
Prednost je što u njihovom nadmetanju ko je boljiroditelj mogu da se provučem sa nekim stvarima sa kojima ne bih da su zajedno, a mana je što što međusobno prebacuju jedno drugome preko nas, dece.
Ne postoji ništa za čim žalim, smatram daje ovako najbolje za sve.
Rastko, 19

Samohrani roditelji često nisu ekonomski nezavisni jer teže nalaze posao -poslodavci izbegavaju da ih angažuju jer anticipiraju češća odsustva zbog nege deteta, ali i ako ga imaju jedna prosečna plata nije dovoljna da podmiri potrebe porodice. Stoga često žive sa svojim primarnim porodicama, gde deo brige i vaspitanja deteta preuzimaju baka i deka. Deca u ovakvim porodičnim strukturama mogu biti manje samostalna, njihova moć da donose odluke u porodici je manja nego kod dece u dvoroditeljskim porodicama.

Odrastanje u porodici gde su roditelji srećni služi kao dobar primer kako se treba ponašati u emotivnim vezama. Međutim, osobe odrasle samo uz majku, svesniji su emocija i pogleda na žene. Nasuprot tome, deca odrasla samo uz oca imaju više muških osobina

Istraživanja navode da deca odrasla sa jednim roditeljem mogu biti povučenija u komunikaciji, ili pak sklona konfliktnom i agresivnom ponašanju. Kod donošenja ovakvih zaključaka, kako kaže Danijela, ipak treba biti oprezan, jer nije moguće utvrditi da je odrastanje bez jednog roditelja odgovorno i za razvoj poželjnih osobina i za pojavu potencijalnih problema kasnije. Osobine koje će dete razviti zavise od mnoštva drugih faktora, poput socio-ekonomskog statusa, same veštine roditelja, psihosocijalne podrške koju porodica može da dobije u svom okruženju, itd. Stoga, nije na odmet ponovo naglasiti potrebu za oprezom kod ovakvih generalizacija.

Danas su mnogo gore stvari su postale normalne, tako da je ovo najmanji nazovimo “problem” . Okolina se navikla na ovu “situaciju”, odnosno postalo je uobičajeno jer je svaka druga/treća porodica razvedena. Nikada se nisam našla u situaciji da se neko prema meni ponaša drugačije jer sam dete razvedenih roditelja, obično pitaju kako se osećam i da li bih volela da nisu. Najviše mi zasmeta kada pričaju da su deca razvedenih roditelja razmažena, jer smatram da nije tako. Svako dete treba da se razmazi do određene granice, nije bitno da li su roditelji zajedno ili razvedeni. Nekada mi dođe period da mi je krivo sto su razvedeni, ali se setim da ne bih ja bila ja da je drugačije. Mana je što deca pre odrastu, odnosno pre kreću da obavljaju sami svoje obaveze, jer se jedan roditelj sam ne može posvetiti kao dva, naravno da se trudi da da sve od sebe. Takođe ni ne smatram da je to velika mana, ja volim što sam pre odrasla i shvatila neke stvari. Prednosti su da deca imaju više razumevanja za određene stvari/situacije, naravno da je to slučaj i kod nekih gde su roditelji zajedno ali smatram da je to više prisutno kod nas. Ne znam šta bih rekla da mi nedostaje jer su se razveli kada sam bila mala i ne sećam se perioda gde smo svi zajedno, ali možda zajednička putovanja. Uvek me je zanimalo kako bi to izgledalo.
Katarina, 18

Na kraju se postavlja pitanje da li osobe koje odrastaju sa jednim roditeljem imaju drugačiji pogled na ljubavni život?

Ljudi se generalno ponašaju slično kada je ta tema u pitanju. Neki dobro glume, neki odmah pokažu svoje lice. Nemam nikakav problem kada me okolina pita nešto vezano za moje porodično stanje, međutim ne volim kada se neko meša i iznosi svoje mišljenje o mom privatnom životu.
Prednost je svakako što mogu da biram gde i kako ću provoditi svoje slobodno vreme i nemam ništa određeno kada moram da budem kod kog roditelja. Mana je što se njihova mišljenja u većini slučajeva ne podudaraju pa dođe do prebacivanja preko mene koji želim da budem neutralan u toj priči.
Iskren da budem, ovako mi je super. Uživam, mozak mi nije opterećen glupostima i nema šta da mi smeta. Mislim da je tako najbolje, da žive odvojeno i svako svoj život i da se pomažu samo kada sam ja u pitanju.
Lazar, 19

Mladi odrasli uz oba roditelja u većini slučajeva imaju uravnoteženiji pogled na vezu i emotivne odnose. Odrastanje u porodici gde su roditelji srećni služi kao dobar primer kako se treba ponašati u emotivnim vezama. Međutim, osobe odrasle samo uz majku, svesniji su emocija i pogleda na žene. Nasuprot tome, deca odrasla samo uz oca imaju više muških osobina.