Apel za obnovu Svetotrojičkog manastira kod Ljubovije

Sve nas je zatekla vest da je izbio požar u manastiru Svete Trojice u Bjelim Vodama kod Ljubovije. Pre nekoliko dana, 02. februara, u borbi sa stihijom, izgoreo je veliki konak, ali najvažnije je da su svi živi i nepovređeni.

Prema rečima protosinđela Serafima Petkovića, starešine manastira, pretpostavlja se da je pukao odžak iz koga je izbila vatra i zapalila krovnu konstrukciju od čamovog drveta. Zahvatila je oba sprata koja su sagrađena od drveta i stigla do prizemlja. Materijalna šteta je velika.

- Pre svega želim da se zahvalim na neizmernoj ljubavi i podršci, koju imamo od samog početka rada ovog manastira, pa kroz izgradnju novog konaka do otkupa imanja. A sada još više posle tragedije, koja nas je snašla. Za samo nekoliko dana javilo se mnogo ljudi i poslalo pomoć preko naših manastirskih računa a mnogi su i dotrčali da nas uteše i donesu lično svoje priloge, poručio je otac Serafim.

Svi koji žele da pomognu obnovu konaka manastira kod Ljubovije vođenog jednim od retkih duhovnika danas, mogu da uplate sredstava direktno: Manastir Svete Trojice, broj 160-549775-42, sa naznakom za posledice požara.

Takođe, dinarska sredstva moguće je uplatiti i na račun SPC Eparhija šabačka, broj 325-9500600032738-97, sa naznakom za obnovu manastira u Bjelim Vodama. Za deviznu uplatu, detaljne informacije objavljene su na sajtu Eparhije šabačke.

Naše oduševljenje ovim manastirom i njegovim igumanom Serafimom iskazali smo u Glasu Podrinja (02. Juli 2015, br 3531). Tada smo apelovali da se konak sagradi, a sada da se obnovi. Život.
Verujemo da je pravi trenutak da ponovimo delimično izmenjen tekst, u skraćenoj verziji.

SVETLOST NA BJELIM VODAMA
Ekipa „Glasa Podrinja“ uputila se put manastira Svete Trojice u Bjelim vodama kod Ljubovije da vidi oca Serafima o kome svi pričaju. Stigli smo na taman na vreme, na početak Svete liturgije i osetili nešto što dugo nismo. Potpuni mir. I radost, drugačiju od svagdašnje, i ovosvetovne, i belosvetske.
Jeromonah Serafim molio se Bogu usrdno, ne žureći nigde, da se razume i odzvoni svaka reč molitve, obavljajući svetu dužnost svestan odgovornosti na koju je pozvan. „Tri i po sata“? Zaprepastili smo se. „Da niste pogrešili? Pogledajte ponovo.“ Nisu pogrešili. Toliko je trajala liturgija, a mi smo imali utisak da smo malo pre toga čuli: „Blagosloven Bog naš...“

Foto: "Glas Podrinja"

Posle službe, ljudi su se okupljali na jednom mestu i čekali. „Šta se dešava?“, pitali smo se? „Otac Serafim ispoveda“, rekli su nam pripremljeni na ono što nismo očekivali - dugo čekanje. I tako smo, neplanirano, ali, zasigurno ne i slučajno, proveli čitav dan u manastiru i upoznali bratiju, i tipik, ručali i večerali, „ne daj Bože da neko gladan ode iz manastira“, potapali se u kupelj, „upecali se“ na predlog brata Jove da probamo manastirsku sa ljutom paprikom , „dobra je za sve“, jedva preživeli i začuli smeh: „E sestro, i Eva je bila radoznala“. Ni to nismo dugo doživeli. Srdačnost i ruke raširene za svakog. U međuvremenu, iguman Serafim je ispovedao ljude satima, bez pauze, bez da vodu popije, slušao je tuđe patnje do kasnih večernjih sati. Ni to nismo nikada videli, a nije baš da nismo hodočastili, da neko toliko vremena i pažnje posvećuje znanima i neznanima, da svedoči Spasiteljev odgovor na pitanje: „Ko je bližnji moj?“

- Oče, jeste li mnogo umorni?, bila je prva rečenica koju smo mu uputili.
- Nisam umoran, na ispovesti dobijam blagodat kao na liturgiji, kratko je odgovorio, a blagodat je ljubav Božja. Gospod je izvor beskonačne ljubavi i kad se prikačimo na taj izvor, što više dajemo, više i dobijamo. I to ne može da se potroši.

Foto: FB stranica Serafim Protosinđel Petković

Od Mihajla do oca Serafima
Mihajlo Petković, inženjer elektrotehnike, rođen je u Beogradu, u zgradi pored čuvene kafane „Kod znaka pitanja“, gde je bila prva srpska apoteka i prva pošta, a sad se bavi „nekakvim porukama“, kaže kroz osmeh, i „lekovima, duhovnim, kao apotekar“. Preko puta te zgrade je Saborni hram, u čijoj se porti igrao kao dečak, ali, to nije bio početak njegovog crkvenog života. Gospod ga je dotakao kada je, kao nekršten, došao u crkvu kao pojac. A zvali su ga zato što je lepo pevao. Drugi važan trenutak na njegovom putu bilo je čitanje Svetog Pisma, a posle žitija Svetog Save, definitivno je poželeo da se krsti.

- Imao sam 33 godine kada je, mene i moju ćerku Milenu, vladika, tada jeromonah Atanasije Jeftić krstio u manastiru Vavedenje u Beogradu. Pre toga sam postio 42 dana na vodi, nisam znao da nisam morao (smeh), a posle krštenja, sedam dana mi osmeh nije silazio sa lica.

Ali, daleko od toga da je sve bilo lako u nadasve bogatom životu ovog čoveka, sa čijeg lica se očituje tiha radost.

Kao bračan čovek, otac troje dece, posle raspada porodice u Kanadi u kojoj je živeo nekolike godine, odlučio je da se zamonaši. No, čekao je da sazri vreme, da deca dovoljno odrastu. U međuvremenu je pojao na svakodnevnim bogosluženjima po grčkim crkvama.

- Seme tog trenutka je davno posejano. Kad sam pročitao žitije Svetog Save, nisam poželeo samo da se krstim, nego sam pomislio kako bih voleo da umrem kao monah. No, to je bila trenutna želja na koju sam kasnije zaboravio. Definitivnu odluku sam doneo kad sam se vratio iz Jerusalima.

Protosinđel Serafim, monaški postrig je primio u Grčkoj crkvi u Njujorku, želeo je da postane svetogorski monah, ali je Gospod imao drugačije planove.

- Kada sam živeo u Grčkoj, Vladika Lavrentije je poslao decu iz Azbukovice na letovanje, u crkveno odmaralište. Bio sam sa njima, vodio ih na Meteore i u Solun kod Svetog Dimitrija...Tada su se deca po prvi put ispovedila, išla su redovno na jutarnje i večernje molitve. Pomislio sam: „Šta ja radim u Grčkoj, ovde ima mnogo više sveštenika i monaha nego u Srbiji.

I tako je, na predlog Vladike Lavrentija, a na insistiranje dece koja su sa njim letovala, došao u Šabačku eparhiju.

U međuvremenu, ktitor Karađorđe Ristanović podigao je manastir na imanju svojih roditelja, crkvu i mali konak. Otac Serafim je došao na osveđenje tog konaka i ostao.

U početku je bio sam, na svakodnevnu liturgiju dolazili su mu mladi iz Vranića, gde je služio nekoliko meseci pre nego što je došao u manastir Svete Trojice.

Od dolaska oca Serafima 2005. godine, manastir je zaživeo, dolaze ljudi iz Ljubovije, Bijeljine, Šapca, Zvornika, Bratunca, Valjeva, Užica, Pirota., Amerike... Odasvuda.
Otac Timotej, koji je bio sabrat manastira, pre upokojenja, započeo je, uz pomoć Karađorđa, gradnju novog konaka. Iako nije dovršen, konak je pun ljudi koji spavaju u svim prostorijama.

Našao sam jednog Flavijana
Aleksandar Torik autor je romana „Flavijan“, koji je napisan kao neka vrsta priručnika za pravoslavne početnike, ali je mnogo više i dublje od toga. U prvoj od nekoliko knjiga, na osnovu poznanstva sa mnogim sveštenika i njihovih iskustava, dao je model pravog pastira. Kada je upoznao oca Serafima, rekao je: „Našao sam jednog Flavijana“.