Uvek danas budi bolji nego juče

Mnogi vrhunski sportisti kažu da su prepreke samo u glavi. Kada postoji motiv, a cilj je jasan, srce uvek vuče napred.

Tamara Šašić, dvadesetsedmogodišnja Šapčanka, dokaz je da kada se cilj jasno postavi i ide se ka njemu, nema nepremostivih prepreka. Radi kao pripadnik granične policije u Badovincima, na Pavlovića mostu i mnogi kažu da predstavlja najprijatniji prvi kontakt sa našom zemljom na ulasku iz Bosne i Hercegovine. Istovremeno, ova devojka trči rame uz rame sa muškarcima, ne libi se da ide kroz blato i vodu i kao od šale preskače prepreke na planinskim stazama. Planinskim trčanjem se bavi manje od godinu dana i već može da se pohvali nizom medalja i pehara.

Kaže da joj plan nije bio da radi u Policiji, nego u Vojsci, ali je zakasnila da se prijavi.

Ranoranilac
Tamara spava oko 23.00 časa i budna je pre 5.00. Prošle godine je oko mesec i po dana trčala svako jutro od 5.00 do 6.00 sati. Na početku je nailazila na različite komentare, uglavnom ne lepe, ali je do kraja imala još desetak sugrađana koji su joj se spontano pridružili.
-Trčala sam i do Cera. Nas sedam je imalo svoj “Cerski marš”, samo što nismo pešačili. Ja sam, kao i obično, bila jedino žensko. To je najveća kilometraža koju sam istrčala u kontinuitetu. Za mene svaka trka predstavlja aktivnu meditaciju. Osećam da praznim glavu i oslobađam se svega negativnog, dok sam fizički zdravo umorna, navodi Tamara.

-Kada je tokom leta izašao konkurs za Policiju prijavila sam se. Radila sam u tom trenutku u knjigovodstvenoj agenciji i vikendima u kafiću. Plata je išla na stan i račune, a živela sam od toga što zaradim vikendom. Planirala sam da odem četiri meseca na more da radim u ugostiteljstvu. Međutim, to je propalo. Ostala sam da radim u knjigovodstvu i digla ruke od svega. Onda je u novembru stigao poziv za pripreme za Policiju. Nisam bila u formi. Mesecima nisam ništa trenirala, a dok sam radila u kafiću isekla sam i ruku. Odlučila sam da idem na “svežinu”, priča Tamara.

Ranije je trenirala rukomet, volela je da igra fudbal, a jedno vreme se okušala i u atletici. Sportski duh je dao i rezultat. Odlučila je da da sve od sebe i posle “boluje”. Uspela je da ostvari mušku normu. Na testovima inteligencije i opšte informisanosti bila je među prvih pet u klasi.

-Kada sam otišla u Kamenicu počela sam ponovo po malo da trčim. Usled zdravstvenih problema, za pet dana sam se ugojila sedam kilograma. Odbila sam terapiju lekovima i počela ozbiljnije da treniram. Prvih šest meseci nije bilo nikavih rezultata. Planinskim trčanjem se nisam bavila nikada. Prošle godine u februaru sam otišla u “Atletiks centar” sa jasno zacrtanim ciljevima. Prva trka bila mi je “tribalion” na Tari – 12 kilometara sa 25 prepreka. Bila sam 9. među više od 300 žena. Svi su mi govorili da je to odličan plasman za početnika, ali ja sam bila malo razočarana što nisam u prve tri, kaže Tamara.

Nakon prve, koju je shvatila kao zabavu i uživala u prirodi, Tamara je učestovala u još pet planinskih trka sa preprekama i u svim bila među prvih 10 u ženskoj konkurenciji. Koliko je teška ova disciplina govori podatak da svaki takmičar pre trke potpisuje saglasnost da trči na sopstvenu odgovornosti i ostavlja kontakt telefon u slučaju da mu se dogodi neka povreda.

Kao jednu od interesantnijih trka ističe noćnu trku na Frškoj Gori gde su jedine smernice bili fluorescentni markeri u krošnjama drveća. Uprkos tome što se na stazi izgubila nekih 500 - 600 metara osvojila je prvo mesto i prvi pehar, a tada su i drugoplasirana i trećeplasirana devojka bile iz Šapca.

Učestvuje i u takmičenjima koja organizuje MUP. Želela bi da se sport u MUP-u više potencira.

-Imam podršku mojih starešina i uvek mi izlaze u susret. Međutim, samo nas dvoje sa granice idemo na trke iako svima stižu pozivi. Tek skoro sam dobila podršku jednog sindikata koji je ponudio da mi finansira put na trke. Nikada nisam tražila nikakve povlastice zbog toga što sam žensko. Prvo sam trkač, onda policajac, pa tek onda žensko, navodi Tamara.

Takmičeći se za MUP ostvarila je značajne rezultate, 1. mesto na nivou Uprave, 1. mesto na nivou Zapadne Srbije, kao i 2. mesto na Republikom takmičenju koje je organizovano sa Sportskim savezom Srbije, sve u disciplini Kuper.

-MUP me je u oktobru poslao na Zlatibor na avantura-čelendž trku gde sam osvojila prvo mesto. Već sledećeg dana bila sam treća na otvorenom prvenstvu u planinskom trčanju na Fruškoj Gori. Za dva dana sam osvojila dve planine. Mislila sam da posle toga sledi odmor, ali sam zaboravila da sam se prijavila ne trku koje se održala krajem decembra, takođe na Fruškoj Gori i tada sam isto bila treća, navodi Tamara.

Preko trnja do zvezda
Tamara razmišlja i živi drugačije od većine svojih vršnjaka. Često od prijatelja nije dobijala podršku i razumevanje za ono što radi, dok su ohrabrivali ljudi sa kojima uopšte nije bliska i jedva je ili uopšte ne poznaju.
Kao dete rezvedenih roditelja često se selila. Sama živi od 18. godine, a još od 15. sama zarađuje svoj džeparac. Sada sebi postavlja ciljeve, dnevne, nedeljne, mesečne i godišnje.
- Kroz ceo život me je pratila jedna rečenica, a to je latinska izreka Per aspera ad astra – preko trnja do zvezda. Ispunjena sam. Radim posao koji volim, imam hobi koji volim, stalno se usavršavam i učim, kaže Tamara.

Od početka ove godine već je učestvovala na dve trke, na Svetog Savu u uličnoj trci u Valjevu, gde su učestvovale Vojka i Policija i bila je 2. i na noćnom maratonu u Beogradu, od 7 kilometara, gde joj je bio cilj samo da istrči i učestvuje zbog dobre organizacije, a gde je bila 18. među više od 300 takmičarki.

-Uvek mi je najteže na početku. Verovatno zbog toga što jedva čekam da krenem i onda ili počnem previše brzo, ili ne iskalkulišem dobro. Trčala sam i dva polumaratona i oba puta mi je bio najkritičniji 17. kilometar, ali to je sve u glavi. Trčanje je najmanje u telu. Na drugom polumaratornu sam popravila svoj rezultat sa prvog za 10 minuta. Najbrže trčim poslednja 3 kilometra, a posebno ako čujem da neko ima iza mene i ne sme me obići. Neko može da me pobedi jednom, ali nikako dva puta. Videću šta je bolje uradio i to primeniti sledeći put. Zbog toga nikoga ne gledam kao konkurenciju, nego se trudim da vidim šta dobro rade i tako poboljšam sebe, ističe Tamara.

Želeći da svoju strast i znanje podeli sa drugima osnovala je školu trčanja. Školu je pokrenula sa kapetanom prve klase Vojske Srbije Markom Panićem.

-Zajedno treniramo i jedini smo muško-ženski par koji radi iste vežbe, samo sa različitim težinama. Ideja je bila da ljude motivišemo i pokrenemo i tako smo osnovali sportsko udruženje. Mogu da učestvuju svi, bez obzira koliko su u formi, kojih su godina, samo je važno da žele da steknu zdrave navike. Program traje tri meseca. Treninzi su tri puta nedeljno, a svako ko propusti trening ima mogućnost da ga nadoknadi. Važno je ne propustiti dva treninga za redom, isto kao i ne jesti nezdravo u dva uzastopna obroka. Ljudi često idu iz krajnosti u krajnost, kaže Tamara.

Sigurna je da će polaznici tokom ova tri meseca zavoleti trčanje. Program podrazumeva i predavanja o ishrani, kao i zdravstveni pregled, ukoliko ga neko želi.

-Tri meseca je dovoljno da se telo i glava naviknu da trče i kasnije traže fizičku aktivnost. Svaka navika koja iskače iz dnevne rutine se teško stiče, a lako gubi. Pokrenuli smo i stranicu na Instagramu edukativnog karaktera. Svako ima spore dane i loše treninge. Bitno je ne odustati onda kada čoveku nije ni do čega. Ako se tada natera da ode na trening posle trčanja će se sigurno bolje osećati. Ovako, već se loše oseća, biće mu dodatno loše zbog propuštenog treninga. Svi treba da se trude da danas budu bolji nego juče. Treba svakodnevno da radimo na sebi i postavljamo nove ciljeve, time se vodim kako u sportu tako i generalno u životu. Cilj je samo krajnja tačka. Važan je put do cilja, jer ono što radimo na tom putu to zapravo i jesmo, poručuje Tamara.

Sledeće što Tamari predstoji je takmičenje koje organizuje “Bušido” klub u Šapcu na Savi, nakon toga sledi trka u Novom Sadu na Tvrđavi, pa počinju ponovo sportska takmičenja u Policiji.