Svaki san je ostvariv

Vodi naučna istraživanja posvećena razumevanju neurobiloških procesa u mozgu koji su kompromitovani kod mentalnih bolesti, upravlja budžetom za nauku od preko 200 miliona dolara i ostvaruje nove naučne inicijative posvećene neurobiološkim naukama za mentalno zdravlje. Takođe je naučni savetnik za strateške ciljeve i naučne prioritete u Nacionalnom Institutu za Mentalno Zdravlje i Konzilijumu za mentalno zdravlje SAD

Prof. dr Aleksandra Vićentić radi kao šef Odseka za nauku ponašanja i integrativne neuronauke na Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje u Merilendu (SAD). Vodi naučna istraživanja posvećena razumevanju neurobiloških procesa u mozgu koji su kompromitovani kod mentalnih bolesti, upravlja budžetom za nauku od preko 200 miliona dolara i ostvaruje nove naučne inicijative posvećene neurobiološkim naukama za mentalno zdravlje. Takođe je naučni savetnik za strateške ciljeve i naučne prioritete u Nacionalnom Institutu za Mentalno Zdravlje i Konzilijumu za mentalno zdravlje SAD.

BIOGRAFIJA
Prof. dr Aleksandra Vićentić završila je Farmaceutski fakultet (Odeljenje kliničke biohemije) na Univerzitetu u Beogradu. Radila je kao asistent profesora na Katedri za biohemiju dve godine a potom odbranila master rad.
Poslednjim avionom otišla je u Ameriku, na Argonne National Laboratory, Division of Biology gde je radila na najvećem projektu posvećenom sekvenciranju ljudskog genoma (1992 – 1994). Pet godina provela je kao student na doktoratu neurofarmakologije na Loyola University Chicago Medical School & Emory University Atlanta. Njen doktorski rad posvećen je otkrivanju neurobioloških procesa u mozgu koji su povezani sa bolestima depresije. Godine 1999 doktorirala je neurofarmakologiju.
Na postdoktorskim studijama na Departmanu za neurofarmakologiju na Univerzitetu Emory istraživala je otkrivanje promena na strukturama mozga i promenu ponašanja kao posledicu konzumiranja droga. (1999 – 2001).
2001-2003 Postaje postdoktorski naučnik, Divizija za Neuronauku, Yerkes Naucni Center za Primate, Emory Univerzitet . Bavi se istraživanjima na primatima u cilju otkrivanja neurofizioloških promena na mozgu kao posledice strahova, anksioznosti i depresije.
2003-2007 Radi na Diviziji za Neuronauku, Yerkes Naucni Center za Primate, Univerzitet kao direktor nezavisne laboratorije posvećene bazičnim naučnim istraživanjima bolesti mozga i ponašanja u vezi sa mentalnim bolestima. Takođe, kao profesor predaje na katedri za neuronauku Emory Univerziteta.
Od 2007 godine do danas radi kao šef Odseka za nauku ponašanja i integrativne neuronauke na National Institute of Mental Health.

A naše je gore list. Vedra i uspešna Šapčanka. Supruga i majka dvoje dece. Sve stiže, svemu se raduje.
U Šapcu je završila „Milevinu“ (OŠ „Nikolaj Velimirović“), a pošto je u to vreme bilo srednje-usmereno obrazovanje, prve dve godine pohađala je Gimnaziju, a druge dve Medicinsku školu. Nauka je oduvek privlačila. Kada je došlo vreme za studije, nije mogla da se opredeli da li da ispuni očekivanja roditelja i upiše medicinu ili sopstvena – da studira farmaciju. Započela je studije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, ali se ubrzo prebacila na Farmaceutski fakultet zato što je interesovala nauka. Lagano je diplomirala farmaciju i ostala da radi kao asistent na Fakultetu pripremajući magistarski rad iz kliničke biohemije. Kada je shvatila da se od nje očekuje da više radi u laboratoriji Kliničkog centra, a manje na nauci, rešila je da promeni kurs.

OBOŽAVAM ŠABAC
Svake godine dolazimo u Šabac. Deca celo leto provedu sa bakom i dekom, Karlos i ja dođemo na dve nedelje i vratimo se svi zajedno. Oni su savršeno naučili srpski, portugalski i engleski jezik. Kajl ima 18, a Džeki 21 godinu. Sve ono što sam radila ja, radili su i oni: odlazak na Stari grad, vožnja biciklom, kupanje u Savi, pecanje, odlazak na selo, gledanje kako se krmača prasi i učestvovanje u tome. Mi smo, za razliku od većine imigranata, insistriali da deca imaju svest o prednosti čuvanja kulturne baštine koju će preneti na sledeće generacije. Hvala Bogu, vreme se menja, to se sada ceni.

- Pošto je deo magistarske teze bio u vezi sa genetikom, a poznavala sam grupu ljudi sa Prirodnomatematičkog fakulteta koja je bila pozvana da ide u Ameriku i testira metodu sekvenciranja ljudskog genoma, otvoreno sam ih pitala da li im je potreban još jedan mozak i dve ruke. Kada su me upitali kakvo iskustvo imam u toj oblasti, odovorila sam da ga nemam, ali da imam drugo koje će im biti od koristi. Pregovaranje je započelo, oni su otišli, ništa mi nisu obećali, a onda mi je stiglo pismo da sam primljena kao asistent za nauku u Argona Nacionalnoj Laboratoriji u Čikagu.
To je bilo devedesetih. U Argona Nacionalnoj laboratoriji ostala je dve godine, naučila ono što je zanimalo i vratila se u Srbiju da magistirira. „Srpski doktorat“ zaustavio je rat, vratila se u Ameriku poslednjim avionom koji je preleteo američko nebo i sleteo u Kanadu. Tako je, ‘92 godine, započeo Aleksandrin „američki san“. U početku je joj je bilo veoma teško, osećala je žaoke diskriminacije. „Glavni razlog je što ukoliko neko nije beli Amerikanac, još uvek postoji diskriminacija prema “drugačijima” uključujući imigrante, ljude afričkog porekla, manjine, strane akcente.. “, kaže dr Aleksandra. Godinama su je pitali odakle je njen akcenat, a ne odakle je ona. „Zavisi na koji tačno jezik misliš” bio je njen odgovor - francuski, portualski, engleski ili srpski“. Branila se i borila sama.

Aleksandra Vićentić je objavila mnogobrojne naučne radove iz oblasti neurofarmakologije i neuronauke koji su visoko rangirani i redovno citirani u svetu nauke. Vodila je više od 30 naučnih inicijativa vrednih multimilion dolara. Kao “chair woman” predsedava brojnim internacionalnim naučnim konferencijama gde je redovno pozivaju kao eksperta za bazične nauke za mentalno zdravlje. Mentor je studentima, assistent profesorima i kolegama koji počinju da se bave neuronaukom. Dobitnik je mnogih naučnih grantova i priznanja u neuronauci kao najbolji mentor.

Imala je 26 godina, živela u iznajmljenom stanu, plaćala kiriju i račune, ogromne u to vreme, jer je svakodnevno bila na liniji sa roditeljima.

- Sada se smejem, ali tada mi nije bilo smešno, mnogo mi je bilo teško što sam otišla na takav način. Pitala sam se da li je to zaista moja volja, ili bežim. Odmah sam nastavila sa naukom i počela da spremam ispit iz engleskog jezika kao stranac i GRE, poseban ispit za upisivanje na doktorske studije. Zanimala me je nauka, najviše neurofarmakologija. Primili su me na dva univerziteta, odabrala sam Lojolu zato što je imao program koji me je najviše interesovao - studije neurotransmitera u mozgu koji su važni za održavanje balansa naših emocija, strahova i našeg fleksibilnog ponašanja prema stresu.

VEZA IZMEĐU MOZGA I STOMAKA
Konekcija između gastro-intestinalnog trakta (stomak i creva) i mozga bila je poznata od drevnih Grka gde je izraz “imam intuiciju, ili osećaj u stomaku”, potekao od verovanja da su stomak i creva, a ne srce, kolevka naših emocija, empatije, zadovoljstva, staloženosti ili besa. Ova tema je dugo bila izvor fascinacije naučnika koji su marljivo prikupljali dokaze da stomačne i crevne bakterije intezivno komuniciraju sa svim ljudskim organima i na taj nacin regulišu opšte i mentalno zdravlje. Ali i pored intezivnog naučnog rada, direktan dokaz je otkriven tek osamdesetih godina kada je profesor Bari Maršal u svrhu eksperimenta za koji je dobio Nobelovu nagradu, popio veliku količinu stomačne helikobakterije i, za manje od nedelju dana, razboleo se od ulcera uz drastičnu promenu raspoloženja, pruživši dokaz da stomačne bakterije mogu da izazovu ulcer, gastritis i negativne emocije.

Sa napretkom istraživačkih metoda, naučne studije u zadnjih 15 godina pružaju sve više dokaza da mikrobiom (bakterije gastro-intestinalnog trakta) ima širok uticaj na opšte i mentalno zdravlje, funkcije mozga i način na koji reagujemo na stresne situacije. Motivisana naučnim dostignućima i inicijativom “Ljudski Mikrobiom Projekat” da se okarakterizuje sastav ljudskog mikrobioma i razume njegov doprinos zdravlju i bolestima, na Nacionalnom Institutu za Mentalno Zdravlje gde radim, osmislila sam i realizovala naučnu inicijativu -Interakcije Intestinalnog Mikrobioma sa Mozgom- Implikacije za Mentalno Zdravlje”. Mnogobrojne naučne studije koje su urađene zahvaljujući toj inicijativi, ukazale su na specifične neuro-fiziološke mehanizme kojim intestinalne bakterije direktno utiču na funkcije memorije, regulaciju emocija i kognitivnih sposobnosti. Između ostalog, ta naučna inicijativa je otvorila put kliničkim studijama koje ispituju terapije na bazi mikrobioma u svrhu tretmana autizma, depresije, anksioznih i drugih poremećaja mentalnog zdravlja. Kako stara izreka kaze “Veruj svojoj intuiciji - osećaju iz stomaka, jer te nikad neće prevariti“.

Umesto da ostane na Lojola Univerzitetu u Čikagu dok ne završi doktorat, posle tri godine preselila se u Atlantu na Emori Univerzitet, da bi se pridružila svom suprugu Karlosu, takođe doktoru nauka, koji je dobio mesto redovnog profesora fizike na Gordzija Institutu za tehnologiju. Kad je posredi ljubav i čivijaški duh, nikad se ne zna.

- Uradila sam nešto što se nikada nije desilo u istoriji univerziteta. Rekla sam mom profesoru da hoću da nastavim doktorat na drugom univerzitetu. „Zbog čega bih te pustio?“, pitao me je. Dekan je rekao: “Ti hoćeš da zapališ sve mostove?” Nije bilo šanse da naprave iznimku. „Ne, odgovorila sam, ja hoću da izgradim nove mostove“. Svi su mi rekli NE. Dekan i profesor su se složili da, ako odem u Atlantu, moram da krenem ispočetka, da izbrišem tri godine rada. Razmišljala sam na koji način da ih ubedim. Ponudila sam im opciju da nastavim program na Lojola Univerzitetu u Čikagu, da ću dolaziti ako treba svakih mesec dana iz Atlante i prelaziti 900 kilometara, da bih radila deo naučnog rada, prisustvovala seminarima i držala predavanja. Na to su pristali.

Drama je trajala tri meseca, ali je Aleksandra uspela u svom naumu. Na Emory Univerzitetu u Atlanti završila je doktorat u naredne dve godine. Nakon toga, upisala je postdoktorske studije, što je bilo neopodno da bi mogla da aplicira na mesto profesora. Kad je završila, dobila je zvanje postdoktora, ali do redovnog profesora ima još puta da se pređe. Edukacija traje oko 25 godina. Četvrt veka školovanja! Zaposlila se u Naučnoistraživačkom centru Jerkes za nauku na primatima, gde je radila kao profesor dve godine, a onda je dobila ponudu od Nacionalnog Instituta za zdravlje koju nije mogla da odbije.

- Sa zadovoljstvom sam im rekla: Doviđenja. Tamo smo radile nas dve žene profesorke, okružene mačo naučnicima sa diskriminacijom prema koleginicama suprotnog pola. Ne samo da su mi dali veću platu, nego su me preselili iz Atlante u Merilend. Od tada, 2007. do danas živim i radim u Merilendu, na Nacionalnom Institutu za Mentalno Zdravlje.

IZVAN NAUKE
Redovno se bavi jogom poslednjih dvanaest godina, ne samo kao praktikant, nego i instruktor (poseduje internacionalni joga sertifikat). Obožava da planinari i istražuje prirodu sa svojom porodicom. Voli da čita. Tečno govori četiri jezika (srpski, engleski, portugalski i francuski), a uči kineski. Svako jutro trči sa svojom Lusi (crni labrador).

Aleksandrin kredo jasan je i jednostavan: Svaki san je ostvariv uz odlučnost, veru u sebe, uporan rad i osmeh na licu“. To je dokazala.

M.Filipović