Koreni u babinoj igli

Odavno su ušli u priče i pesme. Ekranizovani su i dospeli na filmsko platno. Golubovi, pismonoše su velika strast Radovana Gošića iz Šapca, poznatijeg po nadimku Raća Rađevac, koji je u grad prvog klavira i mnogo toga prvog, došao iz Krupnja, gde je rođen. Osim Šapca, dugo je živeo i u Sloveniji, ali se od svojih „pernatih lepotana“ nikada nije rastavljao. I oni su mu bezgranično verni.

-Prvi susret sa golubom dogodio se u mom slučaju 1967. godine. Tada sam pohađao školu predškolskog uzrasta. Sećam se velikih snegova i naše dečje igre na utrini, između dve zgrade. Kraj mene je pao povređeni golub. Baka je „zašila iglom“ njegovu ranu i uz ostali trud je preživeo. Od tog belog lepotana sve je počelo. Kasnije sam upoznao dosta dobrih golubara. Snimio sam njihova iskustva i povećao svoj zapat, kaže 60. godišnji Radovan, vlasnik preduzeća „Instalacija“, ističući da će se posle penzije potpuno posvetiti golubovima, jer ga oni posebno opuštaju i inspirišu.

-Ovde u Jelenči, uslovi za držanje golubova su daleko bolji nego oni u gradu. Jednostavno mesto je skrovitije, a ja sam dodatno uložio dosta novca da im stvorim što bolje uslove za smeštaj. Pripremam prvorazrednu hranu. Sve dosta košta ali ljubav nema cenu, i oni su nestrpljivi, spremni da polete, čim malo priroda ozeleni, dodaje naš sagovornik i posebno ističe slučaj kada mu se posle jednog prelaska granice, pre nekoliko decenija u Krupanj vratila grupa golubova, što je porodicu i njega prijatno iznenadilo.

Posle Krupnja, nastanio se u Šapcu, ali tu nije bilo dobrih uslova za razvoj golubarstva, pa ih je izmestio u obližnju Jelenču.

U međuvremenu bilo je mnogo uspešnih letova njegovih golubova pismonoša na raznim lokalnim i saveznim takmičenjima. Osvajali su vredne nagrade na olimpijadama i svetskim prvenstvima uspešno reprezentujući Srbiju, a i Grad Šabac. Ona lokalna priznanja teško bi nabrojao. Kuća je puna njihovih pehara sa kraćih i dugih staza, a poseban užitak pričinjavao je njihov povratak sa rastojanja od 700 i više kilometara. Najduže gde su stigli bilo je u Atinu.

U njegovim jatima na takmičenjima obično je bilo oko 50 golubova pismonoša, koji su predhodno bez problema savladavali neophodne, zadate norme, a linije koje je proizveo, uvek su bile među prvih 10 u Srbiji. Tako se merio i njegov ugled u ovom zahtevnom hobiju, takmičarskog karaktera, sve cenjenijim u Evropi ali i čitavom svetu.

-Izdvojio bih goluba sa oznakom 033. Od te linije imam dosta potomaka. A za nas golubare oduvek je bilo najizazovnije maratonsko takmičenje, dodaje Radovan, koji je šest godina predvodio Savez golubara Srbije, a trenutno je predsednik Kluba sportskih golubova pismonoša „Čivijaši“ u Šapcu.
U njegovom kavezu u Jelenči, gde je preselio sve golubove iz Šapca, nađe se između 120 i 200 golubova pismonoša. Ljubomorno čuva tri primerka, onih čija je specijalnost let od 400, 500 i 700 kilometara.
Sve ih podjednako pazi i hrani, jednom dnevno, najčešće zrnom zobi, pšenice, kukuruza, suncokreta, graška...

Zaključujući ovu priču za naš list, posebno ističe da držanje golubova ima svoju cenu, koja nije mala. Ujedno se pita koja to ljubav nema cenu? Očigledno golubovi pismonoše su njegova velika ljubav. Zato cenu i ne žali. I da bi im se više posvetio prestao je da puši. Osim zdravlja, tako je sačuvao i dosta novca. Naglašava da se upornošću dosta toga postiže.

-Na mene golubovi deluju terapijski. Osećam se lagodnije i bezbrižnije posle druženja sa njima. Planiram, kad odem u penziju da im se više posvetim. Tako će biti do kraja života.