ČOVEK KOJI JE UKRAŠAVAO ŠABAC

Posle Prvog svetskog rata Šabac je ostao u ruševinama tako da su ovom gradu bili potrebni ljudi koji će mu vratiti stari sjaj. Jedan od njih bio je i Aleksa Kuzminac (1896-1963) iz Pešte koji po dolasku u Šabac počinje da radi kao firmopisac, tapetar i moler. Kvalitetnim radom do izražaja dolazi njegovo umetničko zanatsko umeće. Aleksa sa svojim bratom Stevanom, takođe slikarom i pozlatarom, počinje da uređuje stanove bogatih šabačkih trgovaca Kurtovića, Škulića, Topuzovića. Tom prilikom upoznaje i Stasu Topuzović sa kojom sklapa brak i 1922. godine dobija sina Svetozara. Kasnije će dobiti još petoro dece od kojih u Šapcu i danas živi Svetlana Kuzminac Žegarac.
Veliki majstor i umetnik Aleksa Kuzminac radio je restauraciju ikonostasa crkvi u Šapcu, Vladimircima, Zrenjaninu, Molu i po Jadru. Iznad brojnih trgovačkih i zanatskih šabačkih radnji stajale su dekorativno i majstorski urađene firme čiji je izgled ostao zabeležen na starim fotografijama. Izradom scenografija pomagao je i Šabačko pozorište. Najlepše ukrašeni fijakeri i čeze na ulicama Šapca bili su njegova rukotvorina i reklama. Svake godine radio je i na uređenju Kur salona u Banji Koviljači.
Dugogodišnjim radom stvorio je sopstvenu firmu u kojoj su radili dobri majstori, a svoj umetnički talenat preneo je na mnoge mlade učenike. Bio je human i svestran čovek, član Crkvenog hora. Govorio je pored srpskog i nemački, italijanski i mađarski jezik. U sećanju starih Šapčana ostao je kao veliki humanista, majstor, umetnik, ali i kao boem.