Ljubav na prvi pogled. Bračna ponuda u hotelu. Za dugovečnost najvažnije razumevanje i tolerancija
Kraj aprila ove godine označiće tačko pola veka braka Rose i Dobrivoja Lazića, poznatijeg po nadimku Beban iz Šapca. Ona medicinska sestra, zaposlena u lozničkoj bolnici, on električar u šabačkoj Zorci. Bila je to jedna od mnogobrojnih ljubavi na prvi pogled. I posrećilo se.
„SIRMIJUM“ ZA SUDBONOSNO DA Dobrivoje Beban Lazić iz Šapca je sasvim dobar primer za onu rečenicu da život piše romane. On obeležavajući „zlatnu“ svadbu i desetine drugih događanja kojima je prisustvovao ili u njima učestvovao zaista ispisuje roman uspomena koji teško da može stati u jednu knjigu.
Svoju suprugu Rosu zaprosio je pre pet decenija u tadašnjem hitelu „Cer“ u Bogatiću, a ona mu sudbonosno DA saopštila sedam dana kasnije u „Sirmijumu“ Sremska Mitrovica. Za buduću suprugu imao je samo nekoliko pitanja, pre braka: Da li je član KPJ, piše li ćirilicom ... Budući da su mu se njeni odgovori svideli, a da ona nije imala šta da ga pita, ostao je pri svojoj ponudi. I Rosa se nije dvoumila. Stali su pred oltar i zvanično, pred kumovima i mnogobrojnim gostima izrazili svoj pristanak. Svadba je bila prvog maja 1972. godine.
-Uživali smo u svadbi, a prisećam se da je veselje bilo pristojno i raskošno u staroj kući broj 86 u Masarikovoj ulici u Šapcu. Svirao je izvesni Žilić, prva harmonika iz Soko Banje i svi su bili veseli, kaže Dobrivoje.
Supruga je rodom iz Gračanice, podno Soko Grada. Radila je u Loznici, a sa porodicom se doselila u Šabac. Upoznali su se posredstvom njenog brata Milana. Bilo je i drugih poznanstava, a duboko u pamćenju urezala mu se jedna slika, kada je sa Rosom bio kraj bolesne majke. Pamti njeno raspoloženje i pristojnost, kao i majčin blagoslov.
-Razumevanje i tolerancija su najbitniji za dug brak, dodaje naš sagovornik.
DECA KAO SIMBOL SREĆE U braku sa Rosom dobio je dvoje dece. Prvo je svet ugledala ćerka Jelena. Danas radi kao patronažna sestra u Beogradu. Nešto mlađi sin Milan radi u Farmaciji i on je nedaleko od njega u Šapcu.
-Rad mi nikada nije bio stran. Taj deo života je mnogo značajan za skladan život. Finansijski uslovi, koji su za nas bili jako dobri, nama nisu bili problem. Volim rad, a ranije se dosta više zarađivalo, nastavlja svoju životnu priču Dobrivoje, pokazujući u svojoj šupi u prizemlju zgrade u Cvijićevoj 7/7 u Šapcu, uredno složen alat koji je nabavio pre tri decenije za 200 tadašnjih nemačkih maraka, koji mu je desna ruka u svakom poslu.
Šupu je pretvorio u mali muzej i tu je uredno složio mnogo vrednih uspomena i dokaznog materijala. Svedoči da je sahranio tri vladike, restaurirao mnogo vrednih stvari, među kojima i topolino( stari automobil) iz 1948. godine koji je i danas u jako dobrom stanju. Učesnik je auto trke u Šapcu 1970. godine, kada je osvojio četvrto mesto. Godinama je bio bokserski sudija. Pisac je jedne knjige i vlasnik buteljke vina iz 1907. Godine i u jednom novinskom tekstu nemoguće je nabrojati sve što je radio i čemu posvećivao posebnu pažnju, ali nikada ne propušta da istakne da su putovanja obeležila njegov život sa suprugom Rosom.
-Putovanja su bila naša zajednička želja i za mene poseban događaj. Bili smo na Ohridskom jezeru, Kopaoniku, odmarali se na Crnom moru u Bugarskoj, Egejskom u Grčkoj i većem delu Jadranske obale.
Bili smo i u Mađarskoj i na drugim putovanjima. Ostalo je na to dosta lepih uspomena, kaže Dobrivoje, prilažući kao potvrdu dosta sređenih albuma koje ljubomorno čuva u svojoj besprekorno uređenoj garaži, gde provodi najveći deo dana.
