USKRŠNjE PREDANjE
Vaskrs u Posavini
Vekovi se poput pletene ograde utkali u predanje i negovanje tradicije. U Posavini i dan danas se neguju priče o pozdravu Hristos Voskrese, Vaistinu Voskrese. Mladi su starijima polazili ruci i radosno se oslovljavali prazniku vaskrsnuća. Nestašluci su se stišavali a red poštovao. Uskršnja jaja su kuvana u ljuski od crnog luka a prethodno danima šarana nadahnućem uglavnom ženske dece uz budne poglede baka i prabaka. I sa nestrpljenjem dugi post pretakali u takmičenje lupanjem jaja u tada brojnim porodicama gde je kao po pravilu na stolu dremala korpa zavidne veličine. Bilo, ponovilo se, uz odsutan pogled u daljinu pripovedao vremešni đed Pavle.
Skupljalo se i mlado i staro u veselu družinu koja je otvorenim srcem dočekivala vaskrsnuće Hrista Spasitelja. Leta behu teška a vera održavala sirotinju u životu i u letima kad je ćud neba uzimala svoj danak. I gde bi bio kraj prisećanja bez nane Natalije koja je očiju vlažnih od sećanja nadahnuto zborila o veridbi Stamenke i Bogoljuba. Ašikovali su uz Dobravu i na pašnjacima gde se vascelo selo čobanica i čobana znalo sjatiti. Selo kradom šaputalo a Bogoljub odluči da se vere baš na Vaskrs, kako je umeo reći kada se breg radosti i Gospodnjeg naklona činio najviši, Vaistinu velikim bez premca, zborila nana u besedi neopisivog šarma. Ali venčanje je moralo biti skromno jer je nemaština uvek odlučivala o veselju.
A oni su se već na Vrbicu tajno verili venčićima na glavi od vrbovih grančica ali i prstenjem koje je Bogoljub majstorski pleo. A na sam Vaskrs u narodnoj nošnji uz svoju Dobravu na uranak zakleli se na večnu ljubav. Potom blagoslov dadoše i roditelji ali i đedovi prepoznavši srodne duše u skromnim mladim ljudima. Pilo se vino i rakija, pečeno jagnje mamilo posle dugog posta a vajat u dnu avlije spremao da se udomi pred Bogom obećana porodica sa brojnim potomcima. Uz neizbežne šarene ćilime ko šarana uskršnja jaja u ćerpičari tri sa tri metra. Da se potom prigodna svadba spremi i Vaskrsli Hrist da blagoslov i eto radosti, pričali stari koji odavno oru nebeske njive.
Tako nekada beše a sad se samo pripoveda kao i o bakinoj potišpanji, poslastici o kojoj se maštalo tokom posta. Hristos Voskrese, Vaistinu Voskrese.
Skupljalo se i mlado i staro u veselu družinu koja je otvorenim srcem dočekivala vaskrsnuće Hrista Spasitelja. Leta behu teška a vera održavala sirotinju u životu i u letima kad je ćud neba uzimala svoj danak. I gde bi bio kraj prisećanja bez nane Natalije koja je očiju vlažnih od sećanja nadahnuto zborila o veridbi Stamenke i Bogoljuba. Ašikovali su uz Dobravu i na pašnjacima gde se vascelo selo čobanica i čobana znalo sjatiti. Selo kradom šaputalo a Bogoljub odluči da se vere baš na Vaskrs, kako je umeo reći kada se breg radosti i Gospodnjeg naklona činio najviši, Vaistinu velikim bez premca, zborila nana u besedi neopisivog šarma. Ali venčanje je moralo biti skromno jer je nemaština uvek odlučivala o veselju.
A oni su se već na Vrbicu tajno verili venčićima na glavi od vrbovih grančica ali i prstenjem koje je Bogoljub majstorski pleo. A na sam Vaskrs u narodnoj nošnji uz svoju Dobravu na uranak zakleli se na večnu ljubav. Potom blagoslov dadoše i roditelji ali i đedovi prepoznavši srodne duše u skromnim mladim ljudima. Pilo se vino i rakija, pečeno jagnje mamilo posle dugog posta a vajat u dnu avlije spremao da se udomi pred Bogom obećana porodica sa brojnim potomcima. Uz neizbežne šarene ćilime ko šarana uskršnja jaja u ćerpičari tri sa tri metra. Da se potom prigodna svadba spremi i Vaskrsli Hrist da blagoslov i eto radosti, pričali stari koji odavno oru nebeske njive.
Tako nekada beše a sad se samo pripoveda kao i o bakinoj potišpanji, poslastici o kojoj se maštalo tokom posta. Hristos Voskrese, Vaistinu Voskrese.
SRETEN KOSANIĆ
Najnoviji broj
18. april 2024.
