KORZO ““ ŠTA TO BEŠE? (1)

Smrtna presuda bila nam je kada nam subotom roditelji kažu: Vodimo vas na korzo! To je značilo - šišanje kod berberina Paća, zapiranje u lavoru, crne lakovane cipelice, bele soknice, mornarska odelceta i kapice, iz majstorskih radionica naših suseda, obućara i krojača , ko kaže da pod Titom nismo imali malu, privatnu, privredu?
Štrafta za roditelje i decu, protezala se, sredinom, od danas nepostojećeg hotela „Jugoslavija“ u eh ulici Maršala Tita, do Škulića kuće, u Karađorđevoj. Brana Škulić, „bentskobarčanin“, sada uspokojeni novinar - fotoreporter, beše mlad, svi smo želeli da ličimo na njega! Korzo od šest do devet. Sa obe strane trotoara, takođe u dva toka, od hotela „Amerika“, gde je sada Nova robna kuća/takozvani Bunker, do Pozorišta, šetali su zaljubljeni parovi, i oni koji žude za (ra)sparivanjem - dve drugarice, dva drugara. Bilo je i onih koji se poređaju duž zidova sada nepostojeće berbernice, zameni je Beogradska, pa Komercijalna banka. Tu je voleo da stoji i moj drug Jovan Pine Slavković, s društvom. Jedan njegov pajtos kupio je, posle filma „Praznik u Rimu“, vespu, prva u Šapcu. Pojavom televizije, roditelji su digli ruke/noge od šetnje i korzoa. Mi smo već poodrasli, laknulo nam, šetaćemo slobodno, ali od sedam do deset.