SEOSKO PREDANjE O SVETOM GEORGIJU
Đurđevdanski uranak kraj Dobrave
U narodu postoji izreka, nema dana do Đurđevdana. Generacijama se priča u Posavini, u selima oko Dobrave o uranku u probuđenoj prirodi, o blagodetnoj Đurđevskoj kiši i tako redom... Predanje o mirisnom uranku i običajima koji ga prate poput krstića od leske koji poput čuvara brinu o ognjištima i njivama. Dobro je znan i kao hajdučki sastanak i ponudio nam priču koja je prerasla u legendu. Tokom zime hajduci su boravili kod jataka a u dugim zimskim noćima uz druženja po kućama begenisali kršne devojke. A one bile jedre i rumene pa se u šali govorilo da bi mogli i na megdan i muškima. Jedna od njih je bila dobro znana ajduk Stanisava. Ćer jedinica iz čatrlje ispod brega gde se kopala zemlja za ćerpič. Izbegavali su je slabašniji momci jer je umela zadenuti kavgu a onda bi ih selo dugo ismevalo.
Tek po predanju urani na Đurđevdan Stanisava, dželat moma pa krete put Dobrave sred livada prepunih lekovitih trava. A ona upijava mirisno Đurđevsko okruženje. Razgledajući taj zeleni ćilim učini joj se da je nešto šušnulo. Znatiželjna zakorači u žbun i zakameni se. U besvesnom stanju ležao lep brkajlija hajdučke građe ali dobrano ranjen. Ni časa ne časeći uprti ga na pleća pa put pod noge. U malenom kućerku zanemeše kad je ugledaše kako nosi momka kao od brega odvaljenog. Ruka mu je bila sva u krvi pa u pomoć pritrči đed Stojadin da biranim travama zaustavi krvoliptanje. Uranak beše već odmakao kad đed uvide da ruci delije nema spasa pa je odrubiše. Dugo momak bolovao u skromnom domu ajduk Stanisave gde ga zateče nova zima i veliki snegovi. Tek u zlo doba nekoliko zalutalih Turaka nasrnu na Stanisavu da je obeščaste. Senu sablja u ruci delije imena neznana ni pripovedačima. Po onoj narodnoj, poslagao Turke na buljuke, odbrani on čast đevojke i probudi iskru ljubavi u njoj. Tek bilo kako bilo dočekaše i naredni Đurđevski uranak zajedno na talpinama mosta na Dobravi zagledani u daljinu, ona bez igde ičega i on bez ruke. Za iskriše suze kršnih mladih voljnih da žive. I tu se nit predanja prekide...
A od sela do sela zborilo se da su poneli samo prtenu torbu i nestali put zemlje daleke. Priču dalje kitili kako su se okućili i brojnu čeljad izrodili. A samo plahovita Dobrava istinu zna...
Tek po predanju urani na Đurđevdan Stanisava, dželat moma pa krete put Dobrave sred livada prepunih lekovitih trava. A ona upijava mirisno Đurđevsko okruženje. Razgledajući taj zeleni ćilim učini joj se da je nešto šušnulo. Znatiželjna zakorači u žbun i zakameni se. U besvesnom stanju ležao lep brkajlija hajdučke građe ali dobrano ranjen. Ni časa ne časeći uprti ga na pleća pa put pod noge. U malenom kućerku zanemeše kad je ugledaše kako nosi momka kao od brega odvaljenog. Ruka mu je bila sva u krvi pa u pomoć pritrči đed Stojadin da biranim travama zaustavi krvoliptanje. Uranak beše već odmakao kad đed uvide da ruci delije nema spasa pa je odrubiše. Dugo momak bolovao u skromnom domu ajduk Stanisave gde ga zateče nova zima i veliki snegovi. Tek u zlo doba nekoliko zalutalih Turaka nasrnu na Stanisavu da je obeščaste. Senu sablja u ruci delije imena neznana ni pripovedačima. Po onoj narodnoj, poslagao Turke na buljuke, odbrani on čast đevojke i probudi iskru ljubavi u njoj. Tek bilo kako bilo dočekaše i naredni Đurđevski uranak zajedno na talpinama mosta na Dobravi zagledani u daljinu, ona bez igde ičega i on bez ruke. Za iskriše suze kršnih mladih voljnih da žive. I tu se nit predanja prekide...
A od sela do sela zborilo se da su poneli samo prtenu torbu i nestali put zemlje daleke. Priču dalje kitili kako su se okućili i brojnu čeljad izrodili. A samo plahovita Dobrava istinu zna...
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
