Foto: Glas Podrinja
VERA LAZAREVIĆ IZ ŠAPCA
Čitala „pomilovanje“ i postala spikerka
Zapažen nastup u recitovanju pesme Desanke Maksimović kandidovao je za mikrofon Radio Šapca. Odlučio je radiofoničan glas. Voditeljka raznih estradnih manifestacija. „Odletela“ preko „velike bare“ i u srpskom radiju „Tamo daleko“ u Čikagu svila gnezdo. Danas u penziji, a Šabac ostaje grad njene mladosti u koji rado dolazi
Zanosna plavuša. Odlučna i hrabra. Puna vedrine i optimizma. Oduvek je zračila posebnim unutrašnjim sjajem. Mnogima je budila nadu. Neki su to shvatili kao izazov i nisu mu odoleli, da bi tek kasnije shvatili kako nemaju predispozicije da je prate. Nažalost, obično je to bivalo kasno, a život nije mogao da čeka.
Vera Lazarević, Šapčanka koja ponosno ističe da joj je grad prvog klavira i mnogo toga prvog, što mu je podario Jevrem Obrenović, grad njene mladosti.
Sasvim slučajno je stala pred mikrofon Radio Šapca 1973. godine, posle jednog recitala pod nazivom „Tražim pomilovanje“, održanog te godine u Šabačkom pozorištu. Vera je tada bila učenica srednje ekonomske škole u Šapcu, koja je recital i pripremila.
VREMEPLOV U „VREMEPLOVU“
Najljubaznije je prihvatila naš predlog za razgovor u poslastičarnici „Vremeplov“, šabačkog hotela „Sloboda“.
-Bila sam član recitatorske i dramske sekcije u školi. Zapazili su moj glas i pozvali me na test u studio Radio Šapca, koji je tada bio u ekspanziji, kaže Vera sećajući se lepih komentara na njen nastup, prvo razrednog Boška Đukanovića, a potom i jednog od budućih kolega Slobodana Ćurčića.
Ne dugo u gradu je srela novinara Živorada Stepandića koji je slušajući njen radiofoničan glas, odmah preporučio da dođe na test u studio Radio Šapca. Tako je sve krenulo, a njen debi za mikrofonom Radio Šapca slušali su s dosta pažnje tadašnji članovi ove informativne kuće Jovan Radosavljević i Tomislav Jerotić.
Dileme nije bilo. Posle čitanja odgovarajućeg teksta i provere komisije u Beogradu primili su je u radni odnos, na mesto spikera Radio Šapca 1973. godine.
-Nije nas bilo mnogo, a poslu smo pristupali s dosta entuzijazma. Pomagali smo jedni drugima. Ostajali smo do kada je to bilo potrebno i nezavisno od radnog vremena. Znali smo ovde da dočekujemo i Novu godinu. Živeli smo kao familija, a ja bih pored Brane, Donke pomenula i Slobodanku Vasić koji su, bar u mom sektoru (spikeri), pored ostalih dali značajan inpuls Radio Šapcu, nastavlja svoju ispovest Vera pominjući lepa druženja i prijateljstva ostvarena u Karađorđevoj 17, gde je stupila na posao.
Njen glas čuo se na daleko i kao da je postao zaštitni znak Radio Šapca. Iz tog perioda posebno ističe emisiju Pozdravi i želje slušalaca. Kolegijalnost i odanost poslu je nalagala da ostanu u studiju do poslednje želje. Dobijali su dosta pisama slušalaca koje su pomno pratili.
U ovom pogledu ništa nije bilo drugačije i kada su prešli u prostorije Zelenog venca i najposle u nove u šabačkom naselju „ Benska bara“, gde su uslovi bili mnogo bolji.
Dugo se angažovala i oko vođenja raznih estradnih manifestacija koje je organizovao Radio Šabac. Radi se o: „Raspevanoj jeseni“, „Hit paradi“, šabačkim čivijadama...
-Stalno smo putovali. „Prošpartali“ smo tadašnju „Jugu“ uzduž i popreko, ne znam koliko kilometara od Vardara do Triglava. Iz tog perioda ostala su sjajna poznanstva sa vrsnim izvođačima. Sa nekima od njih sam i danas u kontaktu. Bez obzira na druge ponude ostala sam verna radiju gde sam učinila prve korake, dodaje Vera pominjući mnoge ličnosti iz javnog života koji su u svom poslu ostavili značajan trag.( Steva Žigon, Duško Jakšić, Mile Bogdanović, Slavko Perović... ).
AMERIČKI SAN
Pre odluke da ode u Ameriku Vera se naslušala fanstatičnih priča o ovoj zemlji koja mnogima pruža šanse da ostvare svoje snove ali nikome ne garantuje da će u tome uspeti. Tako je uostalom zapisala i u svom ustavu. Naravno, u tom najvišem pravnom aktu nije naznačila cenu za sve to što pruža.
Veri se ponovo sasvim slučajno ukazala prilika za let preko „velike bare“ i ona je nije propustila.
-Sve je bilo u režiji kolege Gordana Cvetkovića. Njegov školski drug Petar Jovanović pozvao me da budem spiker u njegovom radiju „Tamo daleko“ u Čikagu. Sve je obezbedio i ja sam decembra 1994. godine napustila Šabac. Sećam se sjajnog ispraćaja koji su mi kolege na čelu sa Brankom Jelićem i Velimirom Miloševićem priredili, ističe Vera.
Tamo daleko u jednom danu Verin čarobni glas slušalo je između 350.000 i 400.000 ljudi. Srpski radio „Tamo daleko“imao je dosta slušalaca. Emitovali su vesti, dolazili su gosti u studio, bilo je različitih emisija...a Vera alfa i omega za sve. Tih godina u Čikagu je emitovan program i drugog srpskog radija „Nostalgija“, ali on nije imao ni približno slušalaca kao „Tamo daleko“.
-Ne mogu da kažem da nisam uspela. Amerika u celini pruža velike šanse. Ovde je dosta toga uređeno, ali moje srce je u Srbiji. Šabac je grad moje mladosti u koji se uvek rado vraćam. Dolazim bar dva puta godišnje. Imala sam priliku i proputovala dosta, videla sjaj, bogatstvo. Amerika pruža dosta mogućnosti, ali iz ove perspektive mladim ljudima bih rekla da je najlepše u svojoj zemlji. Zato poručujem da u Srbiji treba ostati. Najlepše je biti sa svojim narodom, zaključuje Vera.
Danas, kao penzioner, skrasila se u Američkoj državi Indijana, gotovo na granici sa državom Ilinois, nedaleko od Čikaga. Tu ima kuću, a u Šabac dolazi bar dva puta godišnje.
Ne drži je dugo jedno mesto, a putovanje je po svemu sudeći njena opsesija, koje je prenela i na ćerku Draganu. Ona sa mužem (pilot) odlazi u veliku američku bazu na Pacifiku.
Vera namerava da i dalje dolazi u Šabac, bez obzira što su se njeni saradnici na poslu, ali i drugi prijatelji proredili. Na kraju potencira da je grad kraj Save, grad njene mladosti.
Vera Lazarević, Šapčanka koja ponosno ističe da joj je grad prvog klavira i mnogo toga prvog, što mu je podario Jevrem Obrenović, grad njene mladosti.
Sasvim slučajno je stala pred mikrofon Radio Šapca 1973. godine, posle jednog recitala pod nazivom „Tražim pomilovanje“, održanog te godine u Šabačkom pozorištu. Vera je tada bila učenica srednje ekonomske škole u Šapcu, koja je recital i pripremila.
VREMEPLOV U „VREMEPLOVU“
Najljubaznije je prihvatila naš predlog za razgovor u poslastičarnici „Vremeplov“, šabačkog hotela „Sloboda“.
-Bila sam član recitatorske i dramske sekcije u školi. Zapazili su moj glas i pozvali me na test u studio Radio Šapca, koji je tada bio u ekspanziji, kaže Vera sećajući se lepih komentara na njen nastup, prvo razrednog Boška Đukanovića, a potom i jednog od budućih kolega Slobodana Ćurčića.
Ne dugo u gradu je srela novinara Živorada Stepandića koji je slušajući njen radiofoničan glas, odmah preporučio da dođe na test u studio Radio Šapca. Tako je sve krenulo, a njen debi za mikrofonom Radio Šapca slušali su s dosta pažnje tadašnji članovi ove informativne kuće Jovan Radosavljević i Tomislav Jerotić.
Dileme nije bilo. Posle čitanja odgovarajućeg teksta i provere komisije u Beogradu primili su je u radni odnos, na mesto spikera Radio Šapca 1973. godine.
-Nije nas bilo mnogo, a poslu smo pristupali s dosta entuzijazma. Pomagali smo jedni drugima. Ostajali smo do kada je to bilo potrebno i nezavisno od radnog vremena. Znali smo ovde da dočekujemo i Novu godinu. Živeli smo kao familija, a ja bih pored Brane, Donke pomenula i Slobodanku Vasić koji su, bar u mom sektoru (spikeri), pored ostalih dali značajan inpuls Radio Šapcu, nastavlja svoju ispovest Vera pominjući lepa druženja i prijateljstva ostvarena u Karađorđevoj 17, gde je stupila na posao.
Amerika u celini pruža velike šanse. Ovde je dosta toga uređeno, ali moje srce je u Srbiji. Šabac je grad moje mladosti u koji se uvek rado vraćam. Dolazim bar dva puta godišnje
Njen glas čuo se na daleko i kao da je postao zaštitni znak Radio Šapca. Iz tog perioda posebno ističe emisiju Pozdravi i želje slušalaca. Kolegijalnost i odanost poslu je nalagala da ostanu u studiju do poslednje želje. Dobijali su dosta pisama slušalaca koje su pomno pratili.
U ovom pogledu ništa nije bilo drugačije i kada su prešli u prostorije Zelenog venca i najposle u nove u šabačkom naselju „ Benska bara“, gde su uslovi bili mnogo bolji.
Dugo se angažovala i oko vođenja raznih estradnih manifestacija koje je organizovao Radio Šabac. Radi se o: „Raspevanoj jeseni“, „Hit paradi“, šabačkim čivijadama...
-Stalno smo putovali. „Prošpartali“ smo tadašnju „Jugu“ uzduž i popreko, ne znam koliko kilometara od Vardara do Triglava. Iz tog perioda ostala su sjajna poznanstva sa vrsnim izvođačima. Sa nekima od njih sam i danas u kontaktu. Bez obzira na druge ponude ostala sam verna radiju gde sam učinila prve korake, dodaje Vera pominjući mnoge ličnosti iz javnog života koji su u svom poslu ostavili značajan trag.( Steva Žigon, Duško Jakšić, Mile Bogdanović, Slavko Perović... ).
AMERIČKI SAN
Pre odluke da ode u Ameriku Vera se naslušala fanstatičnih priča o ovoj zemlji koja mnogima pruža šanse da ostvare svoje snove ali nikome ne garantuje da će u tome uspeti. Tako je uostalom zapisala i u svom ustavu. Naravno, u tom najvišem pravnom aktu nije naznačila cenu za sve to što pruža.
Veri se ponovo sasvim slučajno ukazala prilika za let preko „velike bare“ i ona je nije propustila.
-Sve je bilo u režiji kolege Gordana Cvetkovića. Njegov školski drug Petar Jovanović pozvao me da budem spiker u njegovom radiju „Tamo daleko“ u Čikagu. Sve je obezbedio i ja sam decembra 1994. godine napustila Šabac. Sećam se sjajnog ispraćaja koji su mi kolege na čelu sa Brankom Jelićem i Velimirom Miloševićem priredili, ističe Vera.
Tamo daleko u jednom danu Verin čarobni glas slušalo je između 350.000 i 400.000 ljudi. Srpski radio „Tamo daleko“imao je dosta slušalaca. Emitovali su vesti, dolazili su gosti u studio, bilo je različitih emisija...a Vera alfa i omega za sve. Tih godina u Čikagu je emitovan program i drugog srpskog radija „Nostalgija“, ali on nije imao ni približno slušalaca kao „Tamo daleko“.
-Ne mogu da kažem da nisam uspela. Amerika u celini pruža velike šanse. Ovde je dosta toga uređeno, ali moje srce je u Srbiji. Šabac je grad moje mladosti u koji se uvek rado vraćam. Dolazim bar dva puta godišnje. Imala sam priliku i proputovala dosta, videla sjaj, bogatstvo. Amerika pruža dosta mogućnosti, ali iz ove perspektive mladim ljudima bih rekla da je najlepše u svojoj zemlji. Zato poručujem da u Srbiji treba ostati. Najlepše je biti sa svojim narodom, zaključuje Vera.
Danas, kao penzioner, skrasila se u Američkoj državi Indijana, gotovo na granici sa državom Ilinois, nedaleko od Čikaga. Tu ima kuću, a u Šabac dolazi bar dva puta godišnje.
Ne drži je dugo jedno mesto, a putovanje je po svemu sudeći njena opsesija, koje je prenela i na ćerku Draganu. Ona sa mužem (pilot) odlazi u veliku američku bazu na Pacifiku.
Vera namerava da i dalje dolazi u Šabac, bez obzira što su se njeni saradnici na poslu, ali i drugi prijatelji proredili. Na kraju potencira da je grad kraj Save, grad njene mladosti.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
18. april 2024.
