Info

19. maj 2022.19. maj 2022.
Sanduk za devojačku spremu  (Narodni muzej Šabac, zbirka fotografija), Foto: "Glas Podrinja"

Sanduk za devojačku spremu (Narodni muzej Šabac, zbirka fotografija), Foto: "Glas Podrinja"

Svadba, svadba, svadba, hej! (2)

Miraždžike se spremaju za udaju

„Običaj je bio da se devojka pre udaje postepeno priprema i kompletira svoju spremu koju su činili: posteljina, peškiri za kićenje svatova, odeća, nameštaj, niske dukata... Ova sprema se dopunjavala novcem, komadom zemlje, kravom, što je zavisilo od imovinskog stanja i mogućnosti roditelja”
Nakon zvaničnog predstavljanja devojke i momka u javnosti, prvih simpatija, pogleda, provodadžisanja, sočenja i odabira partnera slede prosidba i veridba. Budući supružnici polako se spremaju za jedan od najvažnijih dana u svom životu, svadbu. Da bi brak bio srećan i dugovečan potrebno je ispoštovati običaje koji prethode velikom danu. Devojka mora biti isprošena, verena, a svaki detalj nosi posebnu simboliku. U nastavku feljtona Svadba, svadba, svadba, hej! (2) Kristina Aleksić urednica programa kulture u Biblioteci šabačkoj, autroka knjige i izložbe „Dobro došli kićeni svatovi!“ govorila je o najvažnijim apsektima miraza, prosidbe, veridbe i promenama ovih običaja kroz vreme u šabačkom kraju.

Čin prosidbe i veridbe danas mnogi izjednačavaju, a zapravo je reč o srodnim, ali različitim aktivnostima?
Devojku su dolazili da prose momak, otac, stric i drugi rođaci. U prosidbu se išlo uveče pa se ostajalo i na večeri. Kada su polazili, na momka se, u pojedinim krajevima, bacao čičak da bi se devojka zalepila za njega kao čičak za odeću. Ako isprose devojku, onda joj je najčešće svekar ili neko drugi iz momkove kuće davao “obeležje”, tj. darivao je dukatima, raznovrsnim zlatnim nakitom, materijalom za venčanu haljinu ili gotovom venčanicom i velom, cipelama.

Dukati (Narodni muzej Šabac,
zbirka fotografija)


Devojka je uvek odgovarala uzdarjem, koje se nosilo javno i na taj način pokazivao uspešno obavljen posao. Na taj način su devojku “kaparisali”. Tada se ugovarao dan prstenovanja, veridbe, ispita i svadbe. U posleratnom periodu se dešavalo da devojka pobegne (jer su je roditelji obećali mimo njene volje) i da se uda za drugog momka (“Udala se ispod kapare”). To je bila velika bruka za njene, a još veća za momkove roditelje. Kao osvetu za uvredu, oni su tražili da im se vrati dupla kapara.

Nemoguće je da se u priči o mirazu ne spomene i Krsmanovića kuća, reprezentativno zdanje koje se nalazi u samom centru Šapca, a koju je čuveni Steva Topuzović ostavio svojoj kćerki Jovanki Topuzović, supruzi beogradskog trgovca Dimitrija Krsmanovića


Između roditelja i dece oduvek je postojalo neslaganje oko važnih životnih pitanja, pa tako i oko promene bračnog statusa. Dešavalo se da devojčini roditelji ne dozvoljavaju kćerki da se uda za svog izabranika, pa je ona u tim slučajevima, u dogovoru sa momkom, bežala u njegovu kuću. Posle nekoliko dana bi momkov otac (ili neko drugi stariji iz njegove kuće) odlazio devojčinim roditeljima da traži saglasnost i mir. Najčešće bi se izmirili i postizali dogovor, a zatim bi ugovarali venčanje i svadbu, koja je, u ovom slučaju, bivala skromnija. Neki roditelji, čak, da bi izbegli velike troškove oko proševine i svadbe, organizuju prividno bežanje mlade.

Oglas (“Šabački glasnik”, 8. april 1931. godina)


Ponekad su se prosidba i veridba obavljale istovremeno, nakon čega su se porodice dogovarale o tačnom datumu održavanja svadbe, broja gostiju, eventualnom mirazu i drugim praktičnim pitanjima. Dešavalo se i da prosidba izostane, a da se obavi samo veridba. Tada, u zakazani dan, momak dolazi u devojačku kuću, najčešće sa roditeljima i nekoliko drugova, da bi je verio i prstenovao (ukoliko već nije). U novije vreme nevestu na veridbi svekar i svekrva obično daruju nakitom, a venčanicu za svadbu iznajmljuje ili kupuje.

Šta predstavlja miraz?
Ono što se gotovo nikada nije izgubilo, i u različitim oblicima egzistira i danas, jeste kategorija miraza. Običaj je bio da se devojka pre udaje postepeno priprema i kompletira svoju spremu koju su činili: posteljina, peškiri za kićenje svatova, odeća, nameštaj, niske dukata... Ova sprema se dopunjavala novcem, komadom zemlje, kravom, što je zavisilo od imovinskog stanja i mogućnosti roditelja. Devojke koje su bile iz imućnijih kuća, posebno ako su bile jedinice, udajom su dobijale bogate devojačke spreme, ali i nepokretno imanje. Zvale su se miraždžike (u pojedinim delovima Mačve i mirazače), a sprema i imanje koje su dobijale zvao se miraz.

Najčešće su mladoženjina majka i strina, udata sestra ili snaha dolazile u mladinu kuću da vide šta je devojka pripremila za spremu i koje je darove kome namenila. Trebalo je sašiti, oplesti i izvesti darove za mladoženju, svekra, svekrvu, ručnog devera, zaove, jetrve, kuma, starog svata, čauša, vojvode, kumice, starosvatice i gotovo sve svatove. Zato su devojke godinama unapred sa svojim majkama pripremale spremu za udaju. Onima koje to nisu počele na vreme, bilo je potrebno oko godinu dana da bi se izradili svi odevni i tekstilni predmeti, koji su bili simbol devojačke vrednoće. Prema njihovoj vrednosti ona je sticala položaj u okviru nove porodice. Za mladoženju je pripremala bar dve košulje i nakurnjak, a po košulju za svekra, svekrvu, starojka, kuma, devera, jetrvu, vojvode... Darovi za ostale svatove su bili: tkanice, peškiri, rukavice, obojci..

Foto: "Glas Podrinja"


Devojku su dolazili da prose momak, otac, stric i drugi rođaci. U prosidbu se išlo uveče pa se ostajalo i na večeri. Kada su polazili, na momka se, u pojedinim krajevima, bacao čičak da bi se devojka zalepila za njega kao čičak za odeću


Ukorenjeni običaj davanja miraza teško je potiskivan i u gradskim sredinama: njegovo isticanje često je u privatnim oglasima, koji su postali obavezni deo srpske međuratne štampe. Od Prvog svetskog rata u devojačkoj spremi se, pored tekstila, nalazio i nameštaj, a kasnije, u prvoj polovini 20. veka, mogla se dopuniti i šivaćim i štrikaćim mašinama, kao i električnim aparatima za domaćinstvo.

Dobra miraždžika imala je šansu da sama sebi bira priliku, dok je devojka bez miraza bila u nepovoljnijoj poziciji jer je njena udaja zavisila od lepote ili, prosto, sreće. Dvadeset prvi vek može se nazvati vekom dominacije materijalnog, tako da leksemi “miraz”, danas pomalo arhaičnoj, nije zaboravljeno značenje.

Foto: "Glas Podrinja"


Nemoguće je da se u priči o mirazu ne spomene i Krsmanovića kuća, reprezentativno zdanje koje se nalazi u samom centru Šapca, a koju je čuveni Steva Topuzović ostavio svojoj kćerki Jovanki Topuzović, supruzi beogradskog trgovca Dimitrija Krsmanovića. Zaveštao ju je da od izdavanja lokala odvaja 200 dukata i da na taj način finansira i oprema siromašne devojke za udaju.
M. Ž.

Najnoviji broj

24. novembar 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa