Šumi Drina u hajdučkoj Mačvi

Mnogo puta osporavan ali i hvaljen najpoznatiji roman Janka Veselinovića „Hajduk Stanko“doživeo je preko 200 izdanja. Do nedavno je u hajdukovom vajatu u Crnoj Bari, gde je on mesecima i godinama ašikovao sa lepom Jelicom Sevićevom čuvana knjiga „Hajduk Stanko“, prvo izdanje. U posveti Janko je napisao: „Unuku neumrlog Hajduk Stanka, svom drugu iz detinjstva Jovi Aleksiću, spomen od Jaše.“ Jova se dugo dičio poklonom školskog druga.

ZASLUŽENO PODSEĆANjE
Prošlo je više vekova, a plamen iz kuća Aleksića i Miražića koji su zapalili Stanko Aleksić i Lazar Miražić, iz Crne Bare, svađajući se oko prelepe Jelice još tinja. Istina vreme je učinilo svoje i mnogo toga nije kao nekada.

-Možda u tom dugoročnom svedočanstvu realistički ispisanom i leži deo uspeha ovog Jankovog dela. Niko kao on nije tako verno i slikovito opisao idiličnu sliku Mačvanskog sela, kaže profesor srpske književnosti Petar Berić.

Godinama školske ekskurzije nisu mimoilazile Stankov vajat u Crnoj Bari. Veseli dečji žagor ispunjavao je starinsku građevinu od drveta i blata. Bila je to i prilika za istorijsko podsećanje na postustaničko vreme u Srbiji u jednom zabačenom selu kraj Drine. Potom je mnogo toga, bar u pedagoškom smislu zaboravljeno, ali i delo znamenitog srpskog književnika iz ovog kraja, rođenog u Salašu Crnobarskom 1862. godine.

Hajduk Stankov vajat

-Večno smo zahvalni Janku Veselinoviću koji je opisao ovaj davni događaj i tako uveo naše selo u literaturu, svedoči Branislav Jurišić, odbornik Skupštine opštine Bogatić iz Crne Bare.

Jankovo nepresušno delo itekako je živo, bar kod onih starijih Mačvana, a ne retko i mlađih.
-Meni je roman „Hajduk Stanko“ čitala naglas moja majka, a njoj kaže njen otac. Svi ukućani bi se tada okupili oko ognjišta i slušali čitaoca. Bilo je različitih reakcija od smeha do suza, kaže Miomir Filipović, novinar rodom iz Radenkovića.

Sve to detaljno opisuje srednjoškolka iz Bogatića Emilija Tešić u svom nagrađenom radu o Janku Veselinoviću, koji je nedavno na tradicionalnoj manifestaciji „Drni Jnka Veselinovića“, pročitala u crkvi Svetog Petra i Pavla u Glogovcu.

Ta različitost u viđenjima slušalaca ne čudi jer su i prvorazredni književni kritičari tog doba, različito govorili i pisali o Jankovom delu. Jedni su mislili da „uča“, kako su Janka zvali treba da se mani „ćorava posla“ i književnicima prepusti pisanje knjiga, a drugi kao sve priznatiji Jovan Skerlić su se pozitivno izražavali. Na kraju je štampano prvo celovito izdanje „Hajduk Stanka“. Značajno je pomogao Nikola Tesla i baš njemu Janko i posvećuje ovu knjigu u znak velike zahvalnosti, kako je napisao velikom Tesli. Tako je čuveni Jankov roman ugledao svetlo dana, a dramski komad „Đido“ samo je potvrdio velike književne mogućnosti Janka Veselinovića. To ga je konačno svrstalo u red najvećih srpskih književnika tog doba.

JANKO NIJE POSLUŠAO OCA
Otac čuvenog Mačvanina Miloš, bio je sveštenik, prvo u Salašu Crnobarskom, a potom Glogovcu. Pošto je Janko lepo pevao Miloš je očekivao da sin krene njegovim stopama. Janko je mislio drugačije i nije voleo crkvu ni školu. Otišao je u Beograd i tada srpski boemski književni krug dobija novog, nezamenjivog člana. Istina lepo je pevao ali taj svoj dar nije iskoristio u crkvi, već poznatim beogradskim kafanama, posebno skadarlijskim. Otac je na sve načine pokušavao da sina vrati na „pravi put“. U tome su mu pomogli i mnogi uticajni ljudi tog doba.

Izvesno vreme Janko Veselinović je proveo kao učitelj u Svileuvi. Baveći se politikom postao je i predsednik opštine Koceljeva, a neko vreme proveo je i u zatvoru.

U Svileuvi su nastale neke njegove pripovetke, a u ovom selu je upoznao i ljubav svog života. Sa njom se i oženio. To je bila crnooka lepojka Jovanka Joka Jovanović, koja je upotpunila porodicu Veselinović. Ostalo je sećanje da su svadbu ovekovečili fotografi iz Nemačke, a poznat je i portret mladenaca iz 1888. godine koji čuva muzej u Koceljevi.

Srednjoškolka iz Bogatića Emilija Tešić u svom nagrađenom radu o Janku Veselinoviću, koji je nedavno na tradicionalnoj manifestaciji „Drni Jnka Veselinovića“, pročitala u crkvi Svetog Petra i Pavla u Glogovcu

Janko Veselinović je po rečima člana Udruženja književnika Srbije doktora Radovana Kalabića bio osnivač i prvi predsednik ove organizacije. I njegov medaljon je na zidu prostorija Udruženja u Francuskoj ulici u Beogradu, a Udruženje je i pokrenulo inicijativu za održavanje manifestacije „Jankovi dani“ i dodelu književne nagrade s imenom znamenitog književnika koja se svake godine dodeljuje za najbolji istorijski roman objavljen te godine. Cilj je jedinstven. Obnova sećanja na život i delo Janka Veselinovića.

Svi su ga voleli i sa svima je mogao. To je pokazala i njegova sahrana u Glogovcu, gde se još kao sedmogodišnjak preselio sa porodicom. Porta Glogovačke crkve 1905. Godine bila je puna radnika, seljaka, sveštenika, političara i njegovih kolega iz samog vrha književnog života tadašnje Srbije.
Besedu kraj Jankovog odra održao je i poznati hrvatski pesnik Anton Gustav Matoš. On je između ostalog rekao: „Tebi moj dragi čiča Janko, laka bila ova gruda pradedovska. Janko Veselinoviću iz Glogovca sela pitomoga, kako mora da te pamti tvoja Mačva, kad te ne mogu zaboraviti ja, kome si dao parče hleba i parče duše!

Mačvani nisu zaboravili Janka Veselinovića. To su pokazali i nedavno, prigodnom manifestacijom njemu u čast u Glogovcu i Bogatiću. Janko zaslužuje uvek više.