Priča
Kupanje kod mosta
Nepisano pravilo je bilo da sezona kupanja i pecanja počne na Kamičku. Kamičak, nabujao od prolećnih kiša, potapao je tek olistale vrbe. Kupali smo se, ne priznajući da je voda hladna, a zmije belouške nismo ni primećivali. Pecaroši su glasno negodovali, jer smo ih ometali našom vikom i skokovima u vodu. Ribe smo nizali na vrbove grane, stavljajući na početak najveću ribu, a ako se niz vukao po putu, to je bio pravi ulov.
Tih godina, leta su dolazila polako a sigurno. Uveče, gledajući u zvezde, molili smo se da sutrašnji dan bude sunčan i topao. Budili smo se rano, s nogu doručkovali i žurili na dogovoreno mesto. Išli smo prečicom, preko Vašarišta i morali smo preći dva kanala u kojima je bilo pijavica. Često su se hvatale za naše noge, a mi smo ih rastezali kao praćke, pre іego što smo uspevali da ih skinemo.
Nastavljali smo put, ne obraćajući pažnju na krv koja se slivala do članaka, mešajući se sa blatom i prašinom na bosim nogama.
Stizali smo zadihani, a susret sa vodom je izazivao još veće lupanje srca. Sava, velika kao more, nekako gusta, neodoljivo nas je mamila. Skidali smo se u trku, bacajući stvari okolo i, uz vrisak, skakali u vodu, prskajući na sve strane. Imali smo ogromnu želju da pijemo vodu, što smo, obavezno, i činili. Posle tog žestokog susreta, polako smo se smirivali. “Ko može dalje da otpliva? Ko sme da skoči sa stuba? Ko može duže da bude pod vodom?” Vije u vodi smo igrali dok usne ne poplave.
Izlazili smo iz vode modri, naježene kože, a od silnog podrhtavanja vilica čulo se udaranje zuba u zub. Nerazumljivo smo pričali, drhteći celim telom. Sunce je blagotvorno delovalo na nas, vraćajući nas u život. Ponovo smo čežnjivo gledali u reku. “Koliko kupanja imaš? Ko je crnji, ‘ajde da vidimo?”
Dan je postajao sve topliji, a pauze između kupanja sve kraće. Zemlja je podrhtavala od voza koji je prelazio most, ispod koga su se kupali neplivači i manja deca.
Sava je tekla dostojanstveno, dok smo, zamagljenih očiju, gledali prema Adi. Komarci su nas opominjali da je vreme za povratak kućama. Dok smo se umorni, tromim korakom, vukli stazom, sunce je legalo na reku.
Jednog dana ćemo je preplivati.
Tih godina, leta su dolazila polako a sigurno. Uveče, gledajući u zvezde, molili smo se da sutrašnji dan bude sunčan i topao. Budili smo se rano, s nogu doručkovali i žurili na dogovoreno mesto. Išli smo prečicom, preko Vašarišta i morali smo preći dva kanala u kojima je bilo pijavica. Često su se hvatale za naše noge, a mi smo ih rastezali kao praćke, pre іego što smo uspevali da ih skinemo.
Nastavljali smo put, ne obraćajući pažnju na krv koja se slivala do članaka, mešajući se sa blatom i prašinom na bosim nogama.
Stizali smo zadihani, a susret sa vodom je izazivao još veće lupanje srca. Sava, velika kao more, nekako gusta, neodoljivo nas je mamila. Skidali smo se u trku, bacajući stvari okolo i, uz vrisak, skakali u vodu, prskajući na sve strane. Imali smo ogromnu želju da pijemo vodu, što smo, obavezno, i činili. Posle tog žestokog susreta, polako smo se smirivali. “Ko može dalje da otpliva? Ko sme da skoči sa stuba? Ko može duže da bude pod vodom?” Vije u vodi smo igrali dok usne ne poplave.
Izlazili smo iz vode modri, naježene kože, a od silnog podrhtavanja vilica čulo se udaranje zuba u zub. Nerazumljivo smo pričali, drhteći celim telom. Sunce je blagotvorno delovalo na nas, vraćajući nas u život. Ponovo smo čežnjivo gledali u reku. “Koliko kupanja imaš? Ko je crnji, ‘ajde da vidimo?”
Dan je postajao sve topliji, a pauze između kupanja sve kraće. Zemlja je podrhtavala od voza koji je prelazio most, ispod koga su se kupali neplivači i manja deca.
Sava je tekla dostojanstveno, dok smo, zamagljenih očiju, gledali prema Adi. Komarci su nas opominjali da je vreme za povratak kućama. Dok smo se umorni, tromim korakom, vukli stazom, sunce je legalo na reku.
Jednog dana ćemo je preplivati.
Najnoviji broj
18. april 2024.
