Brz odlazak, još brži zaborav

Petar Protić Sokoljanin bio je veliki srpski intelektualac, pesnik i rodoljub. Ovaj svet je napustio mlad, sa tek navršenih 27 godina, dva meseca pošto je odbranio doktorsku disertaciju na Univerzitetu u Hajdelbergu. Da mu je sudbina dodelila drugačije karte, njegovo stvaralaštvo i doprinos Srbiji, kojoj je celim bićem pripadao, moglo je biti znatno veće.

Rođen je 1827. godine u Gornjoj Bukovici, u zaseoku Capari, u Azbukovici. Po ocu, proti Marku, poreklom je od Savkovića, koji su se, sredinom 18. veka, doselili iz Pive. Njegova majka Jelica bila je u srodstvu sa ustaničkim prvakom Petrom Molerom. Osnovnu školu učio je u Azbukovici, nižu gimnaziju u Šapcu, a višu u Beogradu. Na pohađao je filozofski i pravni odsek. Prava i državne nauke studirao je na univerzitetima u Berlinu i Hajdelbergu, gde je, u novembru 1854. godine, promovisan za doktora “obeju prava”. Krajem decembra (po starom kalendaru) umro je od tuberkuloze i sahranjen na sirotinjskom hajdelberškom groblju.

Zapaženi šabački đak, Sokoljanin je zapažen još kao učenik Polugimnazije šabačke, kada je u Vladičanskom konaku, u martu 1843. godine, prilikom dočeka kneza Aleksandra, izgovorio pozdravno slovo. U januaru naredne godine, na školskoj svečanosti, takođe u čast kneza Aleksandra, “teatralno i vešto izgovorio je slovo Damjana Marinkovića, profesora i pesnika.” Dopisnik Novina srpskih zabeležio je da su se kod mnogih prisutnih “suze zadovoljstva teći videle” i da je govornik prekidan čestim aplauzima.

„Visoko drvo premestiti u kraj njive da ne smeta”. Posebno se marginalizuju oni koji nisu imali sreću da požive na ovom svetu: „brz odlazak, još brži zaborav”

U Višoj gimnaziji, u Beogradu, bio je član družine Dušanov polk, a kao licejac, na Vidovdan 1847. godine, suosnivač Družine mladeži srpske. Kao urednik i najvredniji saradnik, ostavio je nekoliko brojeva znamenitog almanaha „Neven-sloge”. Uz taj časopis osnovao je i biblioteku, kojoj su svoje i tuđe knjige poklanjali tadašnji najugledniji pisci.

U leto 1851. godine Sokoljanin je, preko Beča, otputovao za Berlin, gde je, posredstvom Danila Medakovića, postao pitomac kneza Mihaila. Za vreme studija prava, vreme je provodio u učenju i društvu prijatelja, srpskih pitomaca.

Bio je veliki poštovalac dela Vuka Karadžića, koga je lično poznavao. Kada mu je uskraćena pomoć od kneza Mihaila, Vukovim posredovanjem postao je stipendista kneza Miloša.
Azbukovački Branko Radičević.

Ostalo je zabeleženo da je bio krupan čovek, izražajnog lica i visokog čela. Nemarno se odevao, imao dugu, često neočešljanu kosu, a u ophođenju je bio slobodan i srdačan. Uvažavao je svoje prijatelje i bio privržen roditeljima, posebno majci, „sićušnoj ženi u seljačkoj nošnji“ koju je uvodio u najotmenije krugove tadašnjeg Beograda, držeći je ispod ruke.

Bio je slavljen poput Branka Radičevića, a njegovi rodoljubivi stihovi govoreni su pred velike borbe, radi podizanja borbenog duha i morala srpskih vojnika sve do Velikog rata 1914. godine. U svojevrsnim poetskim poslanicama pevao je o neoslobođenom srpstvu u Vojvodini, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i jugoistočnoj Srbiji.

Godine 1997. Biblioteka šabačka (Narodna biblioteka “Žika Popović” iz Šapca i Biblioteka “Milovan Glišić” iz Ljubovije objavile su knjigu Pesme i pisma Petra Protića Sokoljanina, koju je priredio Siniša Vojinović.

Posle četvrt veka, zaborav je počeo da prekriva ime i delo ovog srpskog intelektualca i pesnika. To je srpski usud: „Visoko drvo premestiti u kraj njive da ne smeta”. Posebno se marginalizuju oni koji nisu imali sreću da požive na ovom svetu: „brz odlazak, još brži zaborav”.