Naredni cilj je titula

Jedina medalja u mlađim rukometnim kategorijama ovog leta, na državnom nivou, u Šabac je stigla iz Smedereva, sa završnice Prvnestva Srbije za uzrast do 12 godina. Metaloplastika je postala vicešampion Srbije, fortuna je okrenula leđa u finalu rešenom u penal seriji, međutim izabranici Miloša Mitrovića igrali su istovremeno čvrst i lep rukomet, zadivivši sve posmatrače. Tri člana idealne postave Prvenstva: Pavle Popović, Nemanja Pavlović i Ognjen Tomić, kao i najbolji golman Lige Vojvodine i momak koji je primio samo četiri gola u polufinalu Aleksandar Jekić bili su gosti naše redakcije.

Put ka srebru bio je dug i naporan. Vodio je kroz Regionalnu ligu Vojvodine, duele protiv ekipa duge tradicije, izuzetno jakih škola mlađih kategorija, putovanja svakog vikenda i 14 nezgodnih mečeva gde je i ime Metaloplastike inspirisalo protivnike.

PAVLE: Grupa Vojvodina je ubedljivo najjača od tri regionalne lige. Bilo je mnogo teških utakmica, razvili smo i velika rivalstva sa nekim i svaku pobedu je trebalo izboriti. Na kraju smo finalni turnir izborili: Beška, Temerin, Crvenka i mi, a po kvalitetu je sigurno još nekoliko ekipa moglo biti među 12 najboljih.

ALEKSA: Jovan Trifković iz Beške i Jakov Kovačević iz Crvenke su meni bili najteži za branjenje. U rukometu je teško pronaći pravilo za udarce, iako postoji, uvek su tu odstupanja, morate se osloniti na procenu.

NEMANjA: Protiv Temerina su bile posebno neizvesne utakmice, to je bio derbi za nas. Pobeđivali su i oni nas i mi njih, uvek je bilo neizvesno do kraja. Naša snaga je uvek odbrana, mislim da nismo primili nijednom više od 15 golova na utakmici, tokom cele sezone.
Ukupni učinak je bio odličan i garantovao je mesto na finalnom turniru u Smederevu.

OGNjEN: Imali smo 11 pobeda u 14 utakmica, samo jedan poraz, pokazali smo kvalitet, na kraju ga i potvrdili na završnici, stasavali smo kroz svaki od duela. Ponosni smo na plasman u Vojvodini, na državno srebro, ali nam je i žao što nismo bili prvi.

U grupi su nadigrani Šamot i Sinđelić, a u polufinalu plavi ubedljivi protiv Obilića. Usledilo je finale ispunjeno bučnim navijačima, bodrenjem, zastavama, vuvuzelama oko terena i preokretima na parketu gde su oba rivala u jednom trenutku bila i nadomak pobede i nadomak poraza. Presudili su sedmerci.

Srebro na kraju velikog pohoda – RK Metaloplastika M12

NEMANjA: Bili smo bolji u prvom poluvremenu, onda smo pali u drugom, počeli smo da grešimo. Uspeli smo da se vratimo, imali smo mi napad za pobedu, oni zicer iz kontranapada. Toliko smo bili izjednačeni. Igraju specifičnu odbranu 3-3, tokom turnira smo upoznali i odbranu 4-1-1, naša je bila 5-1.

PAVLE: Uspeli smo da u jednom trenutku zaustavimo Rukavinu, njihovog najboljeg igrača, ali imaju mnogo dobrih i bilo je baš pravo finale. Zasluženo su pobedili, zasluženo bi bilo da smo to uradili i mi.
Pred penal seriju teško je dati savet, preporuku, mnogo toga je u rukama sreće.
ALEKSA: Trener nije želeo da me opterećuje bilo kojim savetima, samo je rekao da budem najbolji što mogu, svakom je rekao da je ponosan i pre finala i to smo osećali u svakom trenutku. Žao mi je što nisam uspeo da zaustavim neki penal u finalnoj seriji.

Ove momke krasi veliko drugarstvo, razumevanje, to je njihov tajni i javni adut, te pamte ne samo zajedničke bitke na terenu u Smederevu, već i avanturu i neke situacije van sportskog borilišta.

ALEKSA: Svakako ću se uvek, van parketa, sećati i laganog trčanja u okolini hotela kako bi zadržali fokus pred finale, pit bula koji nas je sve iznenadio zalajavši iza jedne kapije, ali pre svega drugarstva koje negujemo dugo i koje je naša velika snaga.

OGNjEN: Smeštaj je bio odličan, uslovi jako dobri, imali smo sve uslove da budemo skoncentrisani samo na teren. Kao predstavnici velikog kluba imali smo obavezu da budemo primer i ponašanjem van terena.

NEMANjA: Još ne mogu da zaboravim onaj neprijatni miris iz fabrike granula na putu ka Kovinu, ali to je jedino loše iskustvo. Imali smo zvučnike u autobusu, svoje pesme, načine druženja u hotelu. Naši najbliži i trener su nam od početka pružali podršku, osećali smo pozitivnu energiju koja dolazi od njih i imali smo dodatnu snagu koja nas je i odvela sve do finala. Taktiku smo pripremali u posebnom ambijentu, u prirodi, pored reke.

Sve je bilo lakše uz trenera Miloša Mitrovića, ističu budući rukometni asovi. Razvili su poseban odnos sa njim, videli koliko ulaže sebe i trudili su se da uzvrate na pravi način. Najvažnije reči uputio je pred put.

PAVLE: Trener nam je rekao da uživamo. Finalni deo nam niko nije poklonio, zaslužili smo ga svojim rezultatima i rekao je da sve što želi je borba i uživanje u rukometu. Nismo nijednog trenutka osećali pritisak i to nam je mnogo značilo. Savetovao nas je, bodrio u svakom trenutku.
Najbolji desni bek Pavle Popović je godinu dana mlađi od drugara i on će i naredne godine igrati Prvenstvo M 12, dok će Nemanja, Ognjen i Aleksa trenirati sa godinu dana starijim i pripremati Prvenstvo M14. Biće u dva takmičenja, dve grupe, ali dele nešto zajedničko, jedna san, jedan cilj u oba uzrasta u 2023. godini.

ALEKSA, OGNjEN, NEMANjA, PAVLE: Prvo mesto i titula prvaka Srbije.