Dobro došli dragi svatovi

Dragi naši, kroz feljton Svadba, svadba, svadba, hej! Vodili smo vas kroz vreme, (ne)obične svadbene običaje šabačkog kraja, otkrili neke manje poznate detalje o odevanju mladenaca, simoblici pojedinih elemenata prosidbe, provodadžisanja, momaštva i devojaštva, podsetili smo se pozivanja na proslavu braka kao uvertiru u najvažniji događaj, venčanje. Naši mladenci u redovima koji slede postaju supružnici, a od „DA“ deli ih samo nekoliko koraka. Svatovi su spremni, (ne)strpljivo iščekuju da mladoženja ispuni jednu od svojih dužnosti, pogodi jabuku, kako bi vesela povorka ušla u mladin dom.

-Običaj gađanja jabuke zastupljen je i dalje kako u seoskoj tako i u gradskoj sredini (doduše, u manjoj meri). Tokom 19. veka u Šapcu i okolini nije zabeleženo prisustvo ovog običaja, kao ni u ostalim krajevima naše zemlje. Dok je Srbija bila pod turskom vlašću, narodu je strogo bilo zabranjeno posedovanje i upotreba oružja. Pretpostavlja se da je tek u 20. veku počela da se gađa jabuka na svadbama, posebno nakon ratova jer je stanovništvo tada u velikoj meri posedovalo oružje. Dolazak mladinoj kući svatovi su najavljivali pucanjem nakon čega je muštulugdžija hitao da bi mladinom ocu doneo vest, muštuluk, da stižu. Na ulazu u mladino dvorište se gađala jabuka koja je bila okačena visoko na motki pored kapije. Jabuku je gađao mladoženja, a ponekad i neki vičan strelac u mladoženjino ime. Tek kada je bila pogođena, svatovi su se puštali u dvorište. Gađanjem jabuke, mladoženja je pokazivao svoju spremnost i sposobnost za bračni život. Ona je simbol zdravlja, plodnosti, lepote, bračnog zajedništva. Nakon toga, devojke su svatove kitile ruzmarinom i peškirima, ali su ih sada stavljale na levu stranu, jer su na desnoj već okićeni kod mladoženjine kuće – pojašnjava Kristina Aleksić iz Biblioteke šabačke.

Venčanje se obavljalo u crkvi po utvrđenom redu, ali su i njega pratili razni običaji. Mlada i mladoženja su se takmičili ko će koga pre da očepi jer će taj biti glavni u kući

Pre samog venčanja, dok se svatovi goste u mladinom domu nekoliko puta se nazravlja. Zdravica nije jedna jedinstvena, već svadbeni običaji poznaju nekoliko vrsta iste?
U toku svatovskog doručka ili ručka u mladinoj kući se nekoliko puta nazdravljalo: prva zdravica je bila za pomozi Bože, druga u dobri čas i treća za sreću mladenaca. Prvu zdravicu je izgovarao mladin otac rečima: Ajde s Bogom kćeri moja! (...) Živa bila i sreću imala. Nek te sreća svuda prati i nemoj zaboraviti da si kod nas bila i karana i žaljena, ali sada ideš u kuću u kojoj će te karati, ali neće žaliti! Svadbena gozba (i kod mladine i kod mladoženjine kuće), pored svega ostalog, imala je za cilj da sakupi i zadovolji duše predaka na isti način kao gozba za Badnje veče, slavu, Zadušnice.
Posle prve zdravice brat ili neki drugi bliski rođak izvodio je obučenu mladu.

Iz Zavičajne zbirke
Biblioteke šabačke

Kupovina mlade je jedan od običaja očuvan do danas. Od kada potiče i kako se nekada kupovala nevesta?
Posle prve zdravice brat ili neki drugi bliski rođak izvodio je obučenu mladu. Čim bi prešao prag, pucao je iz pištolja, a, neretko, za njim je to činio i čauš. Tada bi mladin brat počeo da se cenjka sa deverom dok se ne pogode. Kad otkupe mladu, mladoženja joj daje prsten ako to već nije uradio na veridbi. Dever je takođe daruje. Ovo je obično bivalo ispraćeno pesmom: Lepu Smilju izvedoše, svi je redom poljubiše... Nevesta je, potom, kitila devera peškirom. Ovaj običaj je zabranio knez Aleksandar Karađorđević 1846. godine kada je objavio naredbu kojom se iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem.

Običaj kupovine mlade ne samo da nije nestao, već je opstao do današnjih dana. U mladinu kuću u novije vreme obično ulazi dever praćen najduhovitijim mladoženjinim rođacima i prijateljima. Tamo ga dočekuje mladin brat ili rođak koji počinje sa njim da se cenjka. Svota novca nije bitna, koliko je važno stvoriti dobru atmosferu i zabaviti se. Poneki dever za mladu nudi lažni novac. Najčešće se ulazi u kući sa rečenicom: Čujemo da ovde živi devojka koja bi možda mogla da usreći našeg momka pa smo došli da vidimo da li je to tačno!, ili: Čujemo da ovde živi devojka koja ne voli ni da kuva ni da pegla, a nije ni najlepša, pa bi vi nama, u stvari, trebalo da platite!

Čin venčanja je uvek poseban za budući bračni par. Koji su najinteresantniji događaji povezani sa njim?
Posle doručka ili ručka u mladinoj kući svatovi su odlazili na venčanje. Ako su na putu od mladine kuće do crkve prelazili preko neke ćuprije, mlada bi tri puta šapnula: Pređoh vodu, ne ugazih - rodih dete, ne osetih. Verovalo se da to može doprineti da lako i bez velikih bolova rađa decu. Takođe se valjalo da mlada na venčanju razdreši sve čvorove na sebi. U nekim krajevima je bio običaj da ona, želeći da joj deca budu bogata tokom čitavog života, za vreme venčanja drži metalni novčić pod jezikom. Upravo se iz tog razloga među narodom često kaže za nekog bogataša: Sa parom mu se mati venčala.

Venčanje sinova Draže Petrovića, iz Zavičajne zbirke Biblioteke šabačke

Venčanje se obavljalo u crkvi po utvrđenom redu, ali su i njega pratili razni običaji. Mlada i mladoženja su se takmičili ko će koga pre da očepi jer će taj biti glavni u kući. Na kraju crkvenog ceremonijala, mladenci su ljubili sveštenika u ruku, a potom kuma, starojka i domaćina. Po izlasku iz crkve deca, najčešće romske nacionalnosti, dočekivala su kuma povicima: Kume, izgore ti kesa! On im je tada, u skladu sa svojim mogućnostima, šakom bacao sitan novac. Prema narodnom verovanju, taj novac donosi sreću pa je poželjno skupiti ga što više. Od crkve do momkove kuće mlada se nije smela okretati, iako su je namerno dozivali, da joj sreća ne bi okrenula leđa, a ponegde i zbog toga da bi joj deca ličila na muževljevu, a ne na njenu rodbinu.

Običaj je i da se svatovi ne vraćaju istim putem mladoženjinoj kući. Negde se čak ne ulazi na istu kapiju (jer se verovalo da je najpodesnija za podmetanje čini) već se razvali ograda oko momkove kuće samo da bi svatovi ušli na nov ulaz. Postojale su i razne vrste vradžbina (koje su se obično pripisivale ženama i devojkama iz momkove okoline): na put se mladencima stavljala dlaka psa ili mačke da bi se čitav život svađali kao pas i mačka; stavljao se i prevrnuti busen zemlje da bi im išlo sve naopačke; neke su žene noću obilazile kuću mladenaca tri puta sa otključanim katancem, koji se posle toga zaključavao i zakopavao da mladenci ne bi imali dece; čak su se na put svatova podmetale kosti mrtvaca ili mrtvačka sveća da bi mladenci živeli kratko.

Običaj kupovine mlade ne samo da nije nestao, već je opstao do današnjih dana. U mladinu kuću u novije vreme obično ulazi dever praćen najduhovitijim mladoženjinim rođacima i prijateljima. Tamo ga dočekuje mladin brat ili rođak koji počinje sa njim da se cenjka

Posle Drugog svetskog rata građansko venčanje postaje obavezno. Obavlja se u zgradi opštine, gde uglavnom postoje prostorije predviđene specijalno za tu priliku. Nakon sklopljenog građanskog braka, kumovi, izlazeći iz opštinske zgrade, ponovo bacaju sitan metalni novac. Mladenci i svatovi potom odlaze na veselje koje se u novije vreme obavlja u iznajmljenim salama.