Voleo bih da imam još jedan život

Ove godine, čini se kao nijedne, sjatili su se Šapčani koji su svoju sreću potražili i pronašli u životu „preko bare“. Jedan od onih koji redovno dolaze je Miloš Mladenović, sugrađanima i brojnim prijateljima poznat kao Miša Bizon.

Rođen je u Šapcu 1951. godine, kao jedno od četvoro dece Radisava i Zage Mladenović. Od oca je, još kao dečak, učio molerski posao. Završio je Tehničku školu „Boris Kidrič“, ali ga učenje nije previše zanimalo. Radije je odlazio sa društvom na na kupanje i pecanje na Savi, igrao rukomet za tadašnji šabački „Partizan“ (potonji RK „Metaloplastika“), provodio večeri uz gitaru u Velikom parku...

„Sreća je shvatiti da sami stvaramo probleme. Živimo brzo i mnogo toga ne primećujemo. Ako bismo usporili, mogli bismo da vidimo život takav kakav jeste.“

Upisao je studije prava, najviše zbog društva, ali je želeo „drugačije od drugih“. Rođeni avanturista, „izvadio je“ pasoš čim je postao punoletan i iste godine otišao u Englesku. Želeo je da vidi i iskusi ono što je slušao na Radio-Luksemburgu i ponekom, tada retkom, tekstu u novinama.

Posle nepune godine, vratio se u Šabac, ali ga mesto nije dugo držalo. Odlazio je i vraćao se, najpre u Kanadu, pa ponovo u Englesku, potom u Nemačku, a sredinom ‘87 u Australiju, za koju i danas kaže da je „rajska zemlja“. Ostao je skoro pet godina, dva meseca mu je trebalo da dobije papire i mogućnost stalnog boravka, ali se vratio zbog ćerke Tijane, miljenice iz prvog braka.

MILOŠ MLADENOVIĆ:
Kao i svi drugi, imam svojih srećnih i nesrećnih trenutaka, ali prihvatam realnost takvu kakva jesteFoto: Privatna arhiva

U toj ratnoj, ‘92 godini, nameravao je da ide u Zimbabve, ali je život imao drugačije planove . Upoznao je Gordanu, oženio se drugi put i dobio sina Đorđa. Otvorio je radnju sa prehrambenim proizvodima u kući u Partizanskoj ulici u kojoj je tri decenije živeo sa roditeljima, bratom i sestrom. Onda mu je „proradio crv“ i rešio je još jednom da se otisne na drugi kontinent, ovaj put u Ameriku. Otišao je sam u Čikago. S obzirom da je od oca naučio molerski zanat, uvek je i na svakom mestu mogao da živi od svog rada.

LjUBAV JE BEZUSLOVNA
„Sebično je voleti nekoga i ne dati ga nikome. To nije dobrota. Volim moju Gordanu i ako bi ona sutra poželela da ode od mene, ne bih joj branio, pustio bih je da ide. Ako je ljubav prava, onda ne postavlja uslove.“

Najpre se zaposlio u privatnoj firmi, a potom je otvorio sopstveno preduzeće za uređenje enterijera. Iako je dobro zarađivao, to je bio izazovan period u njegovom životu. Sa putovanjima od radnog mesta i natrag (ponekad je morao da menja dva ili tri prevozna sredstva), radni dan mu je trajao i do 18 sati.

Ipak, i to je, kao i sve u njegovom životu, imalo svoje prednosti – naporan rad blažio mu je nostalgiju i čežnju sa porodicom. Izdražao je i bombardovanje Srbije od strane NATO agresora predvođenog SAD, gde je živeo, sklonio suprugu i sina kod prijatelja u Rumuniju i čekao. Napokon je Gordana sa Đorđem, u jesen ‘99 stigla na severnoameričko tle, u Kanadu.

Foto: Privatna arhiva

Miša je napustio Ameriku i firmu koja je uspešno poslovala, došao u Toronto i još jednom krenuo iz početka. Ubrzo je otvorio novu firmu, a supruga Gordana prodavnicu prehrambenih proizvoda koja i danas ima stalne mušterije i ugled „domaće radnje“ - najveći broj artikala je sa područja bivše Jugoslavije. Prioritet im je bio, kao većini roditelja, da odgaje sina i pomognu mu da ostvari svoj životni put. Danas Đorđe ima 25 godina i avanturističku crtu na oca.

Ovih dana, vedar i omiljen, vreme provodi sa drugarima i rodbinom u Šapcu i odlascima na Savu, prvu i najvažniju reku svog života. U razgovoru sa nama i šetnji kroz Veliki park, napravio je kratak rezime.

Foto: Privatna arhiva

SUSRET SA MEDVEDOM
„Baterije punim na jezerima na severu Kanade. Tamo vlada neopisiv mir. Jednom mi je medved došao dok sam spavao u šatoru i pojeo svu hranu koju sam poneo. Sam sam bio. Ustajao sam ujutru u 5 i video otisak šapa u travi. Nije me dirao zato što sam spavao. Da sam bio budan, ko zna šta bi bilo. Srećom, imao sam neku paštetu u kolima i pojeo je bez hleba. Posle sam pecao ribu. Ostao sam par dana kako sam i planirao.“

Pre tačno četvrt veka zauvek je otišao iz Šapca. U svojoj firmi radi od 4 do 5 sati, to mu je dovoljno, nigde ne juri, ne živi pod pritiskom.

- Kada kažem da nemam probleme, ljudi mi ne veruju, ali probleme sami stvaramo u svojoj glavi. Ja to ne radim. Kao i svi drugi, imam svojih srećnih i nesrećnih trenutaka, ali prihvatam realnost takvu kakva jeste. To je jednostavno.

Foto: Privatna arhiva

Resetuje se svakog vikenda kada sa društvom ode na pecanje, a najviše u odlascima par puta godišnje na sever Kanade, sam, u divljinu.

- Odem na jezera, u džunge gde nema žive duše, uzmem kanu i po ceo dan pecam i pečem ribu na plinu. Kad spustim čamac i krenem na vodu, osetim neverovatan mir. U Kanadi postoje jezera koja se sužavaju na 50 metara i kad tu zaustavim čamac, čujem mehur kad pukne, ili kap koja padne na lisku. Takva je tišina. Tamo prikupljam detalje života i zaokružujem.

Foto: Privatna arhiva

Obavezno, dva puta godišnje ide na Kubu i ostaje po petnaest dana. Kaže da Kubanci lepo žive, samo to ne shvataju. Putuje po selima i kaže da bi Kusturica pozavideo na likovima koje tamo susreće.

Moj cilj je da sledeće godine idem kolima od Toronta do Vankuvera

Iako voli rodni grad, nije nostalgičan i nema nameru da se vrati. Ne zato što je tamo bolje, nego što je prihvatio činjenicu da je njegov život tamo gde mu živi porodica.

- Ko je važniji od dece i unuka? Ja to shvatam i samim tim sam oslobođen tereta nostalgije. Ne razmišljam više o tome.

Foto: Privatna arhiva

Iako već dugo na jednom mestu, ostao je avanturista. Kaže da bi voleo da ima još jedan život. Proputovao bi Istok, Rusiju i Kinu, živeo na Tajvanu ili u Južnoj Koreji.

- Moj cilj je da sledeće godine idem kolima od Toronta do Vankuvera, da putujem van rute, da se zaustavim gde hoću i idem dalje. Sve dok ne dođem do onih vrata kroz koja svi jednom moramo da prođemo, živeću kao i do sada. Punim plućima.