KNjIGE KOJE NEDOSTAJU U ISTORIJSKIM ČITANKAMA
Postoje te posebne knjige koje doživite kao dragocenost. Još od prvog njenog pasusa osećate da zahteva da je pažljivo čitate. Tada ne izdvajate vreme koje treba da vas opusti, već grabite one trenutke u kojima ste u stanju da joj posvetite pomnost nad svakom rečenicom. Osećate da je pred vama zapis u vremenu, trag kojim se utisnulo nečije sećanje, potvrda nečijeg trajanja, svedočenje... Kada se suočite sa takvim štivom shvatite da vaše čitanje traži pomnost. Nad takvom knjigom morate biti obazrivi.
Upravo takav osećaj me pratio dok sam čitala knjige ’’Vojnikova breskva’’ i “Komad taina”, Dragana Filipovića. Osećala sam svu težinu vremena o kojem je pisao i ljudskih sudbina kojih se takao, a koju je iznedrila lakoća njegovog pera. Kakav dar… Takva štiva baš zato što su formom prijemčiva, svojom suštinom se pletu u niz poruka. Napisanih i nenapisanih. Ostavljenih čitaocu da ih nasluti i prepozna, da ga zamisle i navedu da potraži odgovore.
Sve vreme pred očima su mi igrale slike ljudi o kojima je pisao. Mogla sam da čujem njihove glasove. Videla sam krajolike kojima su prolazili. Poput filma u kome je sam čitalac doveden u kadar i postao akter, pomni svedok na stranicama ispisane istorije. Knjige, poput ovih, lekcije su koje često nedostaju u istoriskim čitankama i bez kojih mozaik o vremenu iza nas ostaje nepotpun. Tek sa ovakvim zapisima, bez obzira što su prošli kroz prizmu umetničkog kazivanja I dobili lični pečat autora, ostaju ona najdragocenija svedočenja, zato što su ponikla iz naroda.
Jezik ima posebnu metriku u rečenici, što im daje dodatni šarm.
Snažna je simbolika breskve u knjizi. Drvo čija se slast ploda negde oprezno okuša. Kao da je njegova slatkoća mamac čulima koji ne sme da zavede. Simbolika njegovog korena kojim se vezuje za zemlju, a koja se natapa kišama od Boga, znojem seljaka, krvlju njenih ratnika… Da li je to poruka da svaka avlija ište po jednu svoju breskvu? Da nam bude opomena pred očima, podsetnik da ova zemlja, da bi rađala, nema nikoga do nas samih? Da sve što se rađa, mora stablom da se utvrdi u korene. Tamo gde je proklijalo njegovo seme.
Posebno snažan utisak na mene ostavila je priča ’’Živko’’ i poruka da i najveće zlo, poput onog koje je strefilo Stevana Trifunovića, kada je u jednom danu sahranio sva tri sina, ponekad ostavi komadić nevidljive sreće. Njegova otvorena duša nije se predala zlu. Ona se i dalje nadala i biće darovana potomkom. ’’ Opet će u Trifunovićima biti života’’. Taj život poneće Živko, nadovezaće se novim izdankom na Stevanovo stablo sa kojeg je zlotvor odsekao sve tri grane.
Isprepletane priče kroz ratove koji su svoje najstrašnije zverske čeljusti po nekom pravilu uvek zjapile nad ovim komadom zemlje i neba, dodatno povlače još jednu paralelu. Mnogo toga se ponavlja. Iznova se oseća težina svih nepravdi naroda čiji je jedini greh taj što je slobodarski. Kraj knjige “Vojnikova breskva” je posebno emotivan. Kraj jedne zemlje koja je sve zbrajala i sabirala u ljubavi, odlazi u mrak. Voz zamiče u neke hladne predele. Amira, lepa devojka, poput komadića nade, ostala je negde na pola tog puta. Tinjava svetlost da još uvek nije sve izgubljeno. Samo treba verovati…
Oplemenila me ova knjiga. Nadovezala se na ono što ljubomorno čuvam kao najveću dragocenost vremena u kojem sam stasavala, a to je vera da se ljudi, ma koliko bili drugačiji od nas, baš po tome treba da se spoje i vole. Hvala, Dragane, na ovom, posebnom osećaju. Iskreno se nadam da će Srbija prepoznati koliko vredan deo sebe, a i njega samog, samo zaboravljenog, si joj poklonio na dar.
(Književnica Jasenka Lalović o knjigama trilogije)