Humanost je prvi uslov za lekarski poziv

Jelena Jugović završava treću godinu na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Saglasna je da visok prosek (9,29) traži dosta odricanja, ali ništa nije teško kada je čovek siguran u svoj izbor.

Foto: Glas Podrinja, Jelena Jugović

Sigurnost kao imperativ
-Bitno je da se zaista voli posao, verujem da je to negde ključ. Naravno da nije lako, ali vreme je takvo, ni u jednoj profesiji nije jednostavno, svaka oblast ima svoje prednosti i mane. Ima tu i uspona i padova, ali treba samo nastaviti dalje kada iskreno želite to da radite. Meni je čast što sam jedna od studenata koji su dobili stipendiju, ali nije to razlog mog truda da postignem što bolji uspeh. Svrha mog učenja nisu ocene, prioritet mi je znanje koje steknem tokom tog procesa- podvlači Jelena, koja je u Šabačkoj gimnaziji bila društveno- jezički smer.

Kao mlađu je privlačila književnost, čak je osvojila nagradu na republičkom takmičenju, ali su profesori prepoznali njenu sklonost prirodnim naukama. U drugoj godini srednje škole donela je odluku o izboru profesije, mada je imala kratku dilemu da li da se opredeli za stomatologiju, budući da su brat i otac u tom zanimanju.

Malo slobodnog vremena mora da se žrtvuje, ali sve nadomesti dobra organiazcija

-Upisala sam medicinu sa željom da se bavim neurologijom, ali mislim da ću konačnu odluku doneti na kraju studija. Tek sada se navikavam na bolnicu, jer pre fakulteta nisam imala dodira sa praksom. Moj dan se ne razlikuje mnogo od dana prosečnog studenta. Imam mogućnosti za neke druge aktivnosti, iako sam malo više posvećena učenju, ali mislim da i tu treba naći balans. Ko voli, njemu je sve u redu i lako. Za ono što je važno, kao što je viđanje sa dragim ljudima, nađe se vremena- navodi Jelena.
Za lekarski poziv kao prvi uslov navodi humanost.

-Mislim da je to zaista potrebno. I sama znam da mi je kad sam u ulozi pacijenta važno da je lekar posvećen, brižan, nežan i moje iskustvo iz tog ugla i jeste takvo. Sa mojim profesorima zaista imam takav odnos, tako da bih i ja volela da nastavim u tom pravcu i nadam se da ću uspeti. Bilo je zaista teških momenata, ali nikad nisam pomislila da odustanem i da to ne želim. Sigurnost u svoju odluku i izbor su presudni- naglašava Jelena.

Foto: Glas Podrinja, Ana Đermanović

Ani Đermanović predstoji šesta godina studija i sa iskustvom polaganja ispita u roku i prosekom 9,63 sa sigurnošću može da poruči mladima koji razmišljaju o tom pozivu da „jeste teško, ali nije nemoguće“. Završila je smer medicinska sestra- tehničar, planirajući da po završetku srednje medicinske nađa zaposlenje, ali je tokom školovanja promenila mišljenje. Išla je na takmičenja iz zdravstvene nege i prve pomoći, što joj je omogućilo jasniji uvid u to šta je čeka ubuduće.

Bitno je da se zaista voli posao, verujem da je to negde ključ

-U srednjoj školi, već na trećoj godini, profesori iz naše šabačke bolnice naprosto probude takvo razmišljanje i „uvukli su me“ u to. Na praksi sam videla da mi ništa nije strano, da nemam straha. Druga opcija mi je bila zdravstvena nega, ali medicina je pobedila. Na fakultetu se ispostavilo da sam donela dobru odluku- napominje Ana, koja se prva u svojoj porodici opredelila za ovaj poziv.
Malo slobodnog vremena mora da se žrtvuje, ali sve nadomesti dobra organizacija.

-Primetimo mi sa medicine da drugi ljudi izlaze malo više i češće idu na odmore nego mi, ali svoje slobodno vreme iskoristim kako meni prija. Radim kao student preko omladinske zadruge. U Novom Sadu nekad vikendom izađem sa društvom, dolazim i kod roditelja u Šabac. Udata sam, muž je vojno lice i radi u Beogradu, ali uspevamo da se organizujemo uprkos tome što smo jedan deo nedelje na različitim adresama. Imam i mnogo hobija. U slobodno vreme između ispitnih rokova slikam, štrikam, heklam sa dve najbolje drugarice, idem u pozorište. Volim da imam novu medicinsku literaturu koja će mi trebati do kraja profesionalnog bavljenja medicinom i zato uz ove stipendije sebi obezbeđujem knjige- naglašava.

posao lekara zahteva više truda, a i vremena, nego što se to na prvi pogled čini

Uspeh ne dolazi preko noći
Budućim studentima savetuje da sebi zadaju kratkoročne ciljeve i da se ne obeshrabre ako ih ne realizuju, već da jednostavno sastave novi plan.

-Sebi sam uvek zadavala ciljeve za svaku godinu i meni je satisfakcija kada ih dosegnem. Tako mali koraci kad se naprave znače. Osnova za bavljenje ovim poslom je humanost. Bez volje da želite nekome da pomognete, da učinite, budete ljubazni, nema ni istinske želje za ovim pozivom. Medicina je jako kompleksna, treba imati i stručnost i znanje i veštine, ali i ljudske sposobnosti, da znate da smirite nekog, da mu pomognete, da razumete, da niste nestrpljivi, neraspoloženi. Želim da se ponašam tako da dam najbolje što mogu od sebe kad se zaposlim. Već sad razmišljam o ginekologiji i humanoj reprodukciji kao svom krajnjem cilju- ističe Ana.

Foto: Glas Podrinja, Andrijana Ninković

Andrijana Ninković do jula sledeće godine planira da položi sve ispite i diplomira, a nakon toga, dodaje, sledi šestomesečni staž i potraga za poslom.

-Interesuje me pedijatrija, tako da bih, za početak, po završetku studija, volontirala na klinici koja je u skladu sa mojim interesovanjem. Upisala sam Medicinsku školu „Dr Andra Jovanović“ jer mi je delovalo zanimljivo da učim kako funkcioniše ljudski organizam, a i smatrala sam da je to odlična škola. Tokom školovanja lako sam savladala gradivo, a ujedno mi je bilo i interesantno, te se nekako podrazumevalo da ću upisati medicinu- kaže ona.

ključ uspeha je u nama samima i maksimalnom korišćenju svojih potencijala

Svaki predmet je bio na neki način zanimljiv, a praksu ističe kao važan deo unapređenja veština i znanja.

-Nažalost, pripadam generaciji koja zbog pandemije „Kovid-19“ nije imala mnogo praktične nastave, međutim, mogu da kažem da sam imala odlične vežbe i letnju praksu u KBC „Dr Dragiša Mišović“, gde sam mnogo naučila. Videla kako posao lekara zaista izgleda i da zahteva više truda, a i vremena, nego što se to na prvi pogled čini. Moj prosek je tokom godina rastao, u trenutku konkurisanja za stipendiju je bio 9.28, a sada je 9.38. To bih povezala sa tim da je ipak potrebno vreme da se uđe u materiju, a i da se nauči kako se efikasno uči. Smatram da je disciplina najvažnija. Kada imamo plan i znamo koji je krajnji cilj, učenje je lakše. Stipendije jesu podstrek za učenje, ali važnija motivacija je da jednog dana stvarno budem dobra u svom poslu- podvlači.

U slobodno vreme voli da crta, gleda filmove, ide u šetnju i provodi vreme sa dragim ljudima. Ide i na časove engleskog jezika, jer joj prija drugačija materija od fakultetskog gradiva.

-Mladima koji žele da se bave medicinom i da budu uspešni na studijama bih poručila da uvek imaju jasno definisan cilj zašto uče i da budu disciplinovani, jer uspeh ne dolazi preko noći. Nekada će za njega biti potrebno više, nekada manje truda, ali svako ko je vredan i uporan će u jednom trenutku ostvariti svoj cilj. Znanje će uvek biti cenjeno. Važno je i da tokom studija steknu prijatelje, da se druže, da se zaljube, jer se vreme provedeno uz knjigu brzo zaboravi, a ovo su prave uspomene kojih ćemo se svi sećati- poručuje Andrijana.

Foto: Glas Podrinja, Anđela Filipović

Anđela Filipović ima prosek ocena 9,44. Prethodnih godina je primala republičku, a ove godine imala je priliku da konkuriše za gradsku stipendiju.

-Istina je da je za visok prosek potrebno mnogo rada, nekad i odricanja, ali uz dobru organizaciju i jaku želju mislim da je svaki cilj dostižan. Smatram da je ovo jedna jako lepa nagrada i priznanje za uložen trud koja deluje motivišuće i za dalje učenje. Drago mi je što je naš grad to prepoznao i obezbedio nam ovaj dodatni prihod koji je izuzetno značajan- navodi Anđela.

Kaže da mladi treba da prepoznaju ono u čemu su najbolji i razvijaju svoje talente.

-Mladima bih poručila da je ključ uspeha u njima samima i maksimalnom korišćenju svojih potencijala. Prvenstveno, trebalo bi da izaberu profesiju koja ih lično ispunjava i kojom žele da se bave, pa će i njenom izučavanju pristupati sa zadovoljstvom- ističe ona.

Mislim da stipendije motivišu studenta za dalji rad i učenje, pa je tako i meni svaka mnogo značila

Uz podršku i ljubav sve je lakše
Nakon završenih studija, planira dalje profesionalno usavršavanje i zaposlenje u struci.
-Volim naš Šabac i volela bih ovde da živim, radim, osnujem porodicu, i doprinosim daljem razvijanju grada- podvlači Anđela.

Ksenija Jokić 22- godišnja je studentkinja Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, smer specijalna edukacija i rehabilitacija- logopedija. Završila je srednju Medicinsku školu „dr Andra Jovanović“ u Šapcu, smer ginekološko- akušerska sestra. Planira da diplomira do kraja leta i upiše master studije u Novom Sadu.

-Dok budem završavala master studije volela bih da volontiram negde, da steknem novo iskustvo i osnovu za svoj budući rad. Nakon toga, naravno da se zaposlim i da radim u struci. Tokom srednje škole moji izbori za fakultet su se menjali, ali oduvek sam znala da ću izabrati posao koji podrazumeva rad sa decom. Jedno vreme me privlačila medicina, pa psihologija i na kraju sam se odlučila za defektologiju koja nekako predstavlja spoj te dve profesije. Volim da provodim vreme sa decom, u tim trenucima se osećam opušteno i zaboravim na sve oko sebe, zato mislim da sam napravila dobar izbor. Baš zbog toga, u budućnosti na svoj posao neću gledati kao na neku obavezu nego na nešto što radim sa uživanjem i što me čini srećnom- napominje Ksenija.

Foto: Glas Podrinja, Ksenija Jokić

Tokom prethodne četiri godine doživela je mnogo lepih i zanimljivih trenutka na praksi i predavanjima.

-Svaki naš odlazak u neku ustanovu doneo nam je nova znanja i iskustva. Mislim da toplina i ljubav koju sam osećala svaki put u interakcijama sa korisnicima predstavljaju srž mog budućeg poziva. Najzanimljivije i najlepše iskustvo nosim iz Dečjeg sela „dr Milorad Pavlović“ u Sremskoj Kamenici. Te vežbe na početku studija su ostavile na mene najveći utisak i sećam se svakog trenutka provedenog tamo. Verujem da će se druženja, nova poznanstva i prijateljstva koja sam stekla u prethodne četiri godine nastaviti i kasnije u životu- podvlači ona.

Od druge godine je redovno primala republičku stipendiju, a ove godine prvi put i stipendiju grada Šapca.

-Svaki fakultet je težak i postavlja mnogo izazova pred studente. Nisam dozvoljavala da moj društveni život trpi zbog toga. Prosek ocena mi je uglavnom bio oko 9.30. Mislim da nije toliko teško biti uspešan na tom polju, samo je bitna volja i dobra organizacija. Mislim da stipendije motivišu studenta za dalji rad i učenje, pa je tako i meni svaka mnogo značila. Na taj način, mi studenti dobijamo informaciju da neko misli na nas i da nas podržava u tome što radimo- smatra ona.

Pre početka pandemije volontirala je u udruženju za podršku osobama sa Daun sindromom u Novom Sadu. Kroz rad i aktivnosti sa njima stekla je mnogo praktičnog znanja koje joj je kasnije značilo tokom studija i nastaviće u tom smeru i od jeseni.

„Recept“ za uspeh, kaže, ne može precizno da se definiše.

-Mislim da ne postoji tačan „recept“ kako postići neki uspeh na bilo kom životnom polju. To je individualno i svaka osoba ima svoju definiciju uspeha. Nešto što ja smatram uspehom, druga osoba ne smatra i obrnuto. Često volim da kažem bez vere i upornosti nema uspeha. Zato bih mladima poručila da na prvom mestu veruju u sebe, a pored toga da budu uporni, vredni i da se trude, jer na kraju se taj trud uvek isplati i bude primećen. Podrška porodice mi je mnogo značila i pomogla da ostvarim svoje ciljeve. Ovom prilikom bih takođe želela da se zahvalim gradu na dodeljenoj stipendiji i da istaknem da mi je izuzetna čast što sam stipendista grada Šapca- zaključuje Ksenija.