Na putu od tišine do razumevanja

Za većinu podrazumevano, za gluve i nagluve osobe predstavlja svakodnevnu borbu. Beg iz sveta tišine omogućava im jedino komunikacija znakovnim jezikom, a to je Gorica Rajičić, bibliotekarka u Dečjem odeljenju Biblioteke šabačke, primetila još od malih nogu. Iako nije imala direktan kontakt sa tim osobama, upoznata sa teškoćama sa kojima se suočavaju, poželela je da im se obrati na jeziku koji razumeju. Sada je ta želja dobila institucionalnu podršku rukovodstva Biblioteke šabačke, te pohađa obuku u Udruženju „Ruke govore“ u Novom Sadu.

Otvoreni za osetljive kategorije
Na taj način, šabačka ustanova kulture će ubuduće moći kroz razne programe da se otvori prema korisnicima iz te osetljive kategorije.

-Oduvek sam imala želju za učenjem znakovnog jezika, ona datira još od srednje, možda čak i osnovne škole i javila se onog trenutka kad sam saznala kome je on potreban, zašto se uči i koliko je važan. Nažalost, do sada nisam imala priliku da ga naučim. Još uvek je dominantno odsustvo mogućnosti za njegovo učenje, ali možda je Biblioteka baš mesto gde možemo da promenimo nešto. Bavimo se osetljivim kategorijama, ali smo primetili da među njima ne postoje gluve i nagluve osobe i onda smo došli na ideju da se pozabavimo tom temom. Da bismo im pružili bilo kakvu uslugu, potrebno je poznavati njihov- znakovni jezik. Sve te ideje sam prenela direktorki Jeleni Podgorac Jovanović. Njoj se inicijativa dopala, apsolutno je podržala i tako je sve počelo- priča Rajičićeva, koja je trenutno na obuci po čijem će završetku steći zvanje tumač znakovnog jezika.

To će Biblioteci dati mogućnost da pruži novu uslugu koja će značiti sugrađanima.

-Iz različitih razloga ljudi uče znakovni jezik, možda sam ja jedna od onih koji imaju inicijativu zato što želim da doprinesem drugima, da upravo i ta lica dobiju tu mogućnost da mogu da dođu u biblioteku i da budu jednako korisnici kao i svi naši drugi građani. Postoje tri obavezna nivoa, neke sam već prošla i položila, trenutno sam na polovini tog procesa. Ne znamo koliko to vremenski može da traje zato što treba da čekamo formiranje grupa. Onog trenutka kada se sve obuke budu završene, sve bude položeno, verifikovano, osetim se spremnom za rad, krenućemo u realizaciju planiranih aktivnosti- naglašava ona.

Proces učenja je zahtevan i ima svoj tok, jer i znakovni, kao i svaki drugi jezik, zahteva posvećenost, vežbu i rad.

-Za sporazumevanje je najvažnije da bude ispraćeno, koliko rukama, toliko i celom facijalnom ekspresijom. Poseban je jezik, zanimljiv, interesantan, opisan, ali ne tako jednostavan kada treba da se primeni u konverzaciji, jer svaka reč ima svoj znak, simbol, sve se vizuelno pamti. To je ozbiljan jezik koji zahteva vreme kao i svaki drugi, ali ako imate želju, volju, inicijativu, podršku, mislim da ništa nije teško i da rezultat neće izostati- smatra.

Ljudi za primer
Prema podacima koje je dobila od Međuopštinske organizacije u Šapcu, registrovanih gluvih i nagluvih osoba ima oko 500 u našem gradu.

-Na obuci sam prvi put srela te osobe, organizovani su časovi gde možemo da vežbamo sa njima. To su ljudi koji su fantastični na svim poljima, ostvaruju izuzetna postignuća u privatnom životu iz raznih oblasti. Odlazila sam i u udruženje u Šapcu, pa sam tamo takođe vežbala znakovni jezik. Njihov najveći problem je komunikacija i mi upravo zato želimo da ga zajedno prevaziđemo kako bismo svoja vrata otvorili za njih, da znaju da mogu da nam se obrate- ističe Rajičićeva.

Mnogo ideja već sada imaju za buduće aktivnosti, a svaka rađa neku novu.

-Vremenom ćemo videti kako ćemo da se bavimo ovom temom, ali su dobrodošli i svi ostali, kako se u zajednici gluvih kaže, „čujući“, koji žele na bilo koji način da učestvuju, pa i u učenju znakovnog jezika, kada bude vreme za to. Sveopšti utisak jeste da su gluvi i nagluvi zapostavljeni i marginalizovani u društvu, čak i da su naviknuti na taj svoj status i tako funkcionišu, ali mi želimo da, bar od naše ustanove, to menjamo- podvlači bibliotekarka.

Ohrabruje i podatak da se od mlađih naraštaja možemo učiti empatiji, što pokazuju i istraživanja u toj šabačkoj ustanovi kulture.

-Mi smo svojevremeno radili jednu anketu sa decom, čisto da opipamo puls i vidimo šta misle o tome, koliko znaju o toj temi, imaju li u okruženju gluve i nagluve, znaju li znakovni jezik, da li bi voleli da ga nauče. Odgovor je zaista bio pozitivan i možda u prespektivi budemo razmišljali svakako i o toj usluzi u biblioteci, ali o tome možemo pričati kad sve završimo- zaključuje Rajičićeva.