15. septembar 2022.15. sep 2022.
Promena kao konstanta
DR GORAN ĐURIĆ: VOLIM SEBI DA POSTAVLjAM IZAZOVE

Promena kao konstanta

Svaki put smo pred istim izazovom kada treba da napišemo životnu priču jednog čoveka u omeđenom prostoru novina. Sa druge strane, ukoliko bismo rečju morali da opišemo našeg sagovornika, onda je to: Izazov.

Pariski period
Priča počinje u Gradu svetlosti, početkom ’67. Kada je plavooki Pera sa Banovog Brda, Nikolin sin, unuk Vladisava od Đurića sa Kosmaja, došao u bolnicu da poseti bolesnog rođaka. Tamo je upoznao buduću suprugu Bobu, koja je iz posavotamnavskog Belotića sama zapucala u Pariz koju godinu ranije. U bolnici, dok se oporavljala od operacije slepog creva, srela je svoju sudbinu. Dogovorili su se da se nađu u nekom pariskom kafeu da popiju piće. Na drugom sastanku je pristala da se uda za njega.

Petar, koji je u Beogradu nosio kapitensku traku u mlađim selekcijama tima FK Čukarički, želeo je da igra fudbal i u Francuskoj, a Boba je bila nadzornica zgrade u Parizu 16, gde su živeli. Bio je to elitni kvart jugozapadnog Pariza u blizini Bulonjske šume, Parka prinčeva i Rolan Garosa. U martu naredne godine, rodio im se sin Goran.

- Tamo sam išao dve godine u predškolsko i dve godine u školu. Bio sam jedini dečak koji nije Francuz, bilo mi je fenomenalno, škola mi je išla od ruke, uživao sam, a onda se dogodila promena.

O DOBROTI
„Jako cenim lepotu svake vrste, talenat, požrtvovanost, hrabrost, širinu duha, ali od svega je, možda, najvažnija dobrota. Nastojim da u svojoj blizini nemam ljude koji nisu dovoljno dobri, bez obzira da li su meni nešto nažao učinili. Ako su učinili nekom drugom, ne mogu da budu moji prijatelji.“


Iz Pariza na Dumaču
U leto ‘76, Đurići su odlučili da se vrate za Jugoslaviju. Petar je patio od nostalgije, a uvek je imao podršku supruge. Iako su mogli da žive u Beogradu, ili centru Šapca, po francuskom receptu življenja na periferiji grada, preselili su se u kuću na Dumači.

Goran je stigao prvi, u belim farmericama i teksas košulji po poslednjoj modi, iz aviona ga je izvela stjuardesa, a dočekali rođaci. Nedugo potom, krenuo je u Jankovu školu, „gde je sve bilo drugačije“.
- Odakle si?
- Sa Dumače.
Smeh.
- Nisam razumeo zašto mi se smeju. Bio sam neprilagođen dugo vremena, što je moje bazično osećanje zbog čestog menjanja okruženja. Međutim, to je bila sjajna ekipa dece i kad sam se uklopio, stekao sam neke prijatelje za ceo život.

U srednjoj je, zbog usmerenog obrazovanja, dve godine proveo u Medicinskoj školi. Tu je upoznao svoje ljude – Trila, Gentu, Franju, Cezara, Žunu, Maksu...

- Već tada smo bili sve ono što smo sad, formirani ljudi, sa svim vrlinama i manama. Možda se nisu svi potencijali razvili, ali zametak svake osobine i sklonosti koju danas imamo, već tada je postojao. Sjajni i nemogući, kakvi smobili u to vreme, družili smo se tako da mi to sećanje stvara nostalgiju, nekad i neizdrživu.

ŽIVOT JE NEPREDVIDIV
„U Gimaniziji sam redovno bežao petkom sa poslednjeg časa. To je slučajno bila filozofija, koju mi je predavala profesorka Jela. Nisam bio ni na jednom njenom času u celom prvom tromesečju. Kad me je konačno „uhvatila“ u poslednjoj nedelji odgovarao sam ceo čas. Tada smo učili početke filozofije, a ja sam od osnovne škole čitao grčke filozofe. Ona me je pitala, a ja sam pričao sve što znam. Kada me je upitala me koji mi je omiljeni filozof, počeo sam da joj pričam o Heraklitu Tamnom i dinamici kao po meni tada ključnoj osobini sistema. Bila je prilično iznenađena, zaključila mi je peticu. Posle mnogo godina bio sam kum na venčanju njenoj ćerki i mom dragom prijatelju Cezaru. Sve je u životu nepredvidivo.“


Obuzet programiranjem
Jedan deo ekipe otišao je u Gimnaziju, na programerski smer, čiji je razredni starešina bio prof. Siniša Mozetić.

- Sića je jedan od zaslužnih za činjenicu da sam se opredelio za programiranje kao profesiju. Učio nas je na specifičan način, postavljao bi problem na tablu i sedao u klupu zajedno sa nama i gledao, zaintrigiran sopstvenim zadatkom. Kako sad ovo da rešimo, pitao je i sebe i nas.
Za programiranje se zainteresovao još u drugoj srednje, kada je izašao specijalan broj lista Galaksija: Računari u vašoj kući. Nešto ranije se pojavio računar Sinkler ZX81, a priču je zaokružio Sinkler Spektrum 48K, računar koji su imali svi koji su tada želeli ozbiljno da se bave programiranjem.

Po završetku Gimnazije, upisao je studije matematike u Beogradu. Međutim, pošto u to vreme nije bio posvećen studijama, nije išao na predavanja i vežbe, nije bilo izgleda da će sa uspehom okončati studije. Završio je Višu informatičku školu, u roku od godinu i po dana. Zanimalo ga je. Nastavio je studije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ali bile su to rane devedesete i, na očev predlog, predao je dokumenta Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Nije čestitao ni stigao u Beograd, već su ga zvali sa Biroa. Vratio se u Šabac i zaposlio u Vodnoj zajednici.

O USPEHU
„Moj uspeh su moja dva sina, Petar i Nikola, na koje sam veoma ponosan. Mislim da je uspeh to što imam krug pravih prijatelja, što sam se sa najboljima od njih okumio. Zadovoljan sam što sam uspeo posle svih dešavanja u životu da nađem svoj mir i srodnu dušu sa kojom delim život. Kada su u pitanju sporedne stvari, ako su sporedne, imam veliki hobi – tenis koji igram u našem teniskom klubu u Šapcu, koji je moja druga kuća, gde se okuplja sjajna ekipa ljudi.“


- Odmah sam počeo da pravim programe, što sam oduvek voleo. Programiranje me je privuklo zato što je spoj logike, programerske veštine i tehnike, sa dozom umetnosti. To je ono što mi se dopada - uvek može drugačije, bolje, efektnije. To je neka vrsta igre. Programiranje me je obuzelo i to je bio kraj mojih studija ekonomije.

U Vodnoj zajednici ostao je dve godine. Onda je pokušao da se snađe u poslu, da pravi programe, otvarao jednu agenciju za drugom, radio za privatne i državne firme. U tom periodu zasnovao je porodicu i dobio dva sina. Otvorio je firmu za izradu informacionih sistema. Imao je u planu da napravi ozbiljan softver, koji bi, kao veliki zaljubljenik grčke mitologije i filozofije, nazvao „Zevs“. S obzirom da je nimfa Amalteja othranila „glavnog dasu sa Olipa“, logično je bilo da se firma zove „Amalteja“.

Zevs ga doveo do Mašinca
Jasna namera i fokus na cilj doveli su do rezultata. Zaista je napravio svog „Zevsa“, softver koji mu je, osim što mu je doneo poslovni uspeh i prihod, otvorio vrata Mašinskog fakulteta.

- Posle mnogo godina života i rada u Šapcu, gde sam imao svoju porodicu i firmu, sve se promenilo u jednom trenutku, kao što se sve u životu menja. Heraklit Tamni je govorio: „Sve teče“, ili „Ne možeš se dva puta okupati u istoj reci“... Počeo sam život iz početka.

U međuvremenu je dobio diplomu osnovnih akademskih studija, a na Mašincu priliku da završi master studije, što je bio novi izazov. Kad je uspešno savladao ovaj, usledio je dodatni – doktorske studije.
Zašto da ne?

- To sam i uradio, iako je bilo mnogo prepreka. Opet sam bio neko sa strane, osećao sam se kao kad sam došao iz Pariza u Jankovu školu. Ali, uspeo sam. Već jedanaest godina radim kao projektant informacionih sistema. Moram da kažem da mi je u toj fazi života mnogo pomogao moj dragi kum Trile.

GIMNAZIJSKI DANI
„Bio sam opsednut programiranjem i računarima, pa me redovna škola nije mnogo interesovala. U naše vreme, u Gimnaziji je bila čuvena plejada profesora - Kulon, Joza, Sića i mnogi drugi koji su bili strogi, ali na pravi način. To je bio poseban način pedagoškog iskazivanja dobrote i naklonosti, što mi tada nismo razumeli. Pošto sam u trećoj godini na početku zapustio učenje, bezmalo sam ponavljao razred. Onda se skupila ekipa ozbiljnih profesora koja je odlučila da mi pomogne. Dali su mi ultimatum da sednem i naučim i, kad sam video da nemam kud, popravio sam sve ocene i sa uspehom završio. U četvrtoj godini nije bilo problema. Imali su raumevanje, najlakše je nekoga oboriti. Setim se toga i danas kada ponekad treba da budem manje strog i da razumem drugog.“


Pored toga što radi kao programer, bavi se i naukom i istraživanjima u oblasti algoritama i metaheuristika, učestvuje u nastavi, predaje studetima na master studijama na računarskim predmetima na Mašinskom fakultetu i uživa u interakciji sa mladim ljudima. Ali, već dugo ništa nije menjao. Promena je u najavi. To je on. Sprema sebi novi izazov.

- Po meni je uspeh ako čovek konstantno napreduje, ne u materijalnom ili profesionalnom smislu, nego generalno. Stalno sam se trudio da sam sebi postavljam izazove i da napredujem. Neke lične karakterne osobine sam takođe uspeo da savladam. Možda sam bio manje istrajan, dosledan, odgovoran dok sam bio mlađi, ali nastojim da sebe ispravljam. Kada budem prestao da postavljam izazove, možda će to značiti da sam se umorio i da je to kraj puta.

Povratak na mesto predaka
Poslednju deceniju živi sa svojom srodnom dušom Mirom. Tek da se opiše krug sa početka priče, odnosno života, imaju stan na Banovom Brdu, u Požeškoj ulici, sto metara vazdušnom linijom od mesta nekadašnje kuće deda Nikole, u kojoj je živeo njegov pokojni otac Petar.

- Celog života slušao sam priče iz njegovog detinjstv, kako se igrao u porti crkve na Banovom Brdu, a sada ja živim u tom kraju. Ko bi to mogao da pretpostavi?

Život. Moto dr Gorana Đurića je Aristotelova misao: Volji gospodar, a savesti sluga.

- To verno opisuje moj doživljaj života.
M.F.

Najnoviji broj

8. decembar 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa