RAZGOVOR S POVODOM: ILIJA MITRIĆ, PROTOJEREJ
HRIŠĆANSKI ŽIVOT STALNO JE PRAŠTANjE
Praštanje nije slabost nego snaga. Nije glupost, već mudrost. Praštanje je, u svojoj suštini, plemenitost. Čovek treba sa svim ljudima da živi u slozi, ljubavi i dobrim odnosima. Ukoliko dođe do svađe treba smoći snage i pomiriti se. Narod kaže: „Ljudski je svađati se, a hrišćanski miriti se“
Blaga vest spasenja ljudskog, jevanđelje Hristovo, započinje rečima svetog Jovana o pokajanju a završava molitvom Hristovom upućenom sa krsta Ocu nebeskom za one koje ga raspinju: „Oče! Oprosti im, jer ne znaju šta čine“. Pokajanje je seme, a praštanje plod. Do Hrista sa svih gubilišta i stratišta, pravednih ili nepravednih uglavno su se čula proklinjanja i želje za osvetom. Umesto toga Hristos moli za oproštaj onima koji ga razapinju i sam im već prašta na neki način opravdavajući pred Ocem čak i čin raspinjanja rečima „neznaju šta čine“
O praštanju u jednoj od svojih molbi govori i obrazac svih hrišćanskih molitvi, molitva „Oče naš“ koju je izgovorio sam Hristos kada su ga učenici pitali kako da se mole: „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“.
- Opraštanje je za hrišćane ovom molitvom postalo na neki način imperativ, ukoliko se u hrišćanstvu uopšte može govoriti o bilo kakvom imperativu. Ovo mesto ne treba shvatati samo u smislu „ja praštam da bi se meni praštalo“, mada ni tako poimanje nije loše. I ono ima određeni pozitivan poredak stvari ali je više juridični, merkantilan, nekako trgovački u smislu „činim dobro da mi bude dobro, praštam da bi mi bilo oprošteno“, već u smislu da praštanja kao načina postojanja. Prašatanjem pokazujem svoju milost prema čoveku sličnom meni, i istovremeno pokazujem svojom milošću svoju sličnost sa onim koji je milostiv prema svima, sa Bogom. Time sebe pokazujem sličnim Bogu, postajem bogopodoban, bogolik i ostvarujem svoje od Boga dato naznačenje. Otuda nije slučajna misao svetih otaca da „čovek nikad nije sličniji Bogu nego kad prašta“.
U današnje vreme sve smo manje spremni da drugima oprostimo i male, a kamo li veće greške, jer ljudi najteže podnose svoje mane kod drugih.
- Zato smo i najspremniji da osudimo takve ljude, jer u njima i svesno i nesvesno prepoznajemo svoje slabosti sa kojima sami nemamo snage da se izborimo, pa zato odlučno kidišemo na druge, nespremni da im oprostimo, i nadajući se da ćemo se tako razračunati sa svakim svedokom i naših slabosti. Nespremnost da drugom oprostimo samo pokazuje da nismo sami dovoljno spoznali svoju grešnost. Naše nemilostivo ponašanje prema drugom čoveku na neki način proigrava Božiju milost prema nama, i tu milost okreće u pravdu. Ako mi od Boga i izmolimo praštanje, a za mnogo manje, a sve je u ljudskim odnosima manje, tražimo pravdu od svojih bližnjih i osuđujemo drugog čoveka onda će se i prema nama postupati po pravdi a ne po milosti i biće nam suđeno jer i mi sudimo jer „kakvom merom merimo takvom će nam se meriti“.
O praštanju u jednoj od svojih molbi govori i obrazac svih hrišćanskih molitvi, molitva „Oče naš“ koju je izgovorio sam Hristos kada su ga učenici pitali kako da se mole: „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“.
- Opraštanje je za hrišćane ovom molitvom postalo na neki način imperativ, ukoliko se u hrišćanstvu uopšte može govoriti o bilo kakvom imperativu. Ovo mesto ne treba shvatati samo u smislu „ja praštam da bi se meni praštalo“, mada ni tako poimanje nije loše. I ono ima određeni pozitivan poredak stvari ali je više juridični, merkantilan, nekako trgovački u smislu „činim dobro da mi bude dobro, praštam da bi mi bilo oprošteno“, već u smislu da praštanja kao načina postojanja. Prašatanjem pokazujem svoju milost prema čoveku sličnom meni, i istovremeno pokazujem svojom milošću svoju sličnost sa onim koji je milostiv prema svima, sa Bogom. Time sebe pokazujem sličnim Bogu, postajem bogopodoban, bogolik i ostvarujem svoje od Boga dato naznačenje. Otuda nije slučajna misao svetih otaca da „čovek nikad nije sličniji Bogu nego kad prašta“.
U današnje vreme sve smo manje spremni da drugima oprostimo i male, a kamo li veće greške, jer ljudi najteže podnose svoje mane kod drugih.
- Zato smo i najspremniji da osudimo takve ljude, jer u njima i svesno i nesvesno prepoznajemo svoje slabosti sa kojima sami nemamo snage da se izborimo, pa zato odlučno kidišemo na druge, nespremni da im oprostimo, i nadajući se da ćemo se tako razračunati sa svakim svedokom i naših slabosti. Nespremnost da drugom oprostimo samo pokazuje da nismo sami dovoljno spoznali svoju grešnost. Naše nemilostivo ponašanje prema drugom čoveku na neki način proigrava Božiju milost prema nama, i tu milost okreće u pravdu. Ako mi od Boga i izmolimo praštanje, a za mnogo manje, a sve je u ljudskim odnosima manje, tražimo pravdu od svojih bližnjih i osuđujemo drugog čoveka onda će se i prema nama postupati po pravdi a ne po milosti i biće nam suđeno jer i mi sudimo jer „kakvom merom merimo takvom će nam se meriti“.
Najnoviji broj
18. april 2024.
