29. septembar 2022.29. sep 2022.
Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Dušan Popović, reditelj, arhitekta, dizajner i muzičar

U svakom filmu volim da imam neku vrstu magije

„Sreća je jako bitan faktor, ne može sve da se predvidi. Kucaćeš na hiljadu vrata, otvoriće se jedna, a možda ta jedna iza sebe kriju neki drugi niz“
Razgraničiti pojedine umetnosti nepojmljivo je, suština je upravo u njihovom spajanju, veruje Dušan Popović. Rođeni Krupljanin, na doktorskim je studijama Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, gde je šest godina radio kao asistent za oblast vizuelne komunikacije i arhitektonska grafika i pre toga kao demonstrator. Master studije režije- umetnost dokumentarnih formi, upisuje 2019. godine.

Dizajnirao je više publikacija, vizuelnih identiteta, filmskih plakata, video prezentacija… Frontmen je, tekstopisac, kompozitor i gitarista pank- rok benda „Mimo protokola“. Od 2018. godine član je dizajn sekcije Udruženja likovnih umetnika, primenjenih umetnika i dizajnera Srbije (ULUPUDS-a), kao i udruženja Council of Graphic Design Associations, International Council of Societies of Industrial Design i World Crafts Council.

Nagrade za film i ljubav prema muzici
Prvi u generaciji završio je master studije arhitekture projektom na temu Grad scenskog iskustva: Krupanj- filmski grad. Master studije režije- umetnost dokumentarnih formi upisuje 2019, kada je završio ispit na doktorskim studijama i počeo pripremu doktorata. Tada se dešava prvi tehnički susret sa filmom kao takvim, kada je uzeo kameru u ruke i susreo se sa pisanjem scenarija. Tri filma koja samostalno potpisuje kao reditelj radio je u saradnji sa Kulturnim centrom Šabac: „Ambis“, „Jabuke“, dok je „Uspomena iz Sokobanje“ osvojila čak 10 nagrada uz učešće na više od 40 festivala. „U ocu se skuplja voda“, takođe plod te saradnje, u fazi je postprodukcije.

Šapčani rivali u košarci
Košarku je trenirao 12 godina u Rađevcu u Krupnju, pa su često igrali protiv šabačkih klubova.
-Šapčani su nam bili možda najveći rivali pre više od deset godina. Igrao sam i folklor 11 godina, pa smo i tim povodom često putovali u Šabac- seća se.


-Relativno sam mlad u toj sferi, jer pre deset godina nisam čak ni bio na filmskom setu. „Uspomena iz Sokobanje“ je bila probni poligon za mene i direktora fotografije filma Marka Mihailovića, sa kojim sam postao prijatelj, da li možemo da funkcionišemo zajedno. Meni je jako bitna atmosfera na setu, dobra energija. Snimanje je trajalo više od 14 sati, trebalo je i pripremiti lokaciju i na kraju je urodilo plodom. Najbolji kadrovi nastaju spontano i neplanirano. Od onih sam ljudi koji veruju na neki način u sudbinu. Ništa, čak ni to što sam postao asistent na fakultetu, nije bilo unapred planirano, nego je splet okolnosti doveo do toga. Isto je i na filmu. Te kratke, eksperimentalne ili narativne forme pružaju neku vrstu slobode, mogućnost da se malo eksperimentiše, da se, na kraju, mnogo toga u montaži koriguje. Tako smo za taj film iskoristili zmiju koja se neplanirano pojavila na snimanju- priča on.

Foto: Privatna arhiva


Pre filmova radio je video spotove za neke alternativnije bendove, pa i za svoj. Bili su emitovani na javnom servisu, a jedan premijerno i na MTV Adriji. Članovi sastava koji postoji od 2013. su koleginica bubnjarka Isidora Ilić, basista Nebojša Radovanović i on kao pevač i gitarista. Ljubav prema muzici rodila se u srednjoj školi, a za svoju poeziju dobijao je i nagrade na konkursima. Noću se iskradao iz kuće da od kuma uzme električnu gitaru koju je krio ispod kreveta, a umesto da uči, u svojoj sobi pisao pesme.

-Nisam školovan muzičar, to mi je nekako prirodno došlo. Iako kod nas to nije popularan žanr, radimo pesme na našem jeziku, jer prvenstveno polazimo od onoga ko smo i šta smo. Na jeziku na kome sanjaš, treba da pevaš i pišeš- smatra.

Arhitektura i dizajn i stvaranje nečega iz ničega
Arhitekturom je želeo da se bavi od šeste godine, ali kad je upisao studije, prepoznao je da je to samo ulaznica za mnogo širu oblast u kojoj može da ostvari svoj potencijal.

-Shvatio sam da mi arhitektura više otvara vrata za različite mogućnosti. Veoma sličan splet u glavi moraju imati arhitekta i reditelj, jer i jedan i drugi imaju mnogo ljudi oko sebe koji se bave svojim delatnostima. Sa druge strane, vođenje projekta je isto kao i na filmu, pa je to nekako bilo srodno- objašnjava i dodaje da ga je upravo arhitektura na neki način malo više „gurnula“ ka dizajnu i filmu, kada je shvatio da ne može da radi sam, bez uplitanja ogromnog kruga ljudi oko sebe, osim ako to nisu neka idejna rešenja.

Tri sata na minusu
Snimanja pojedinih scena mogu da traju unedogled i zato je važno imati dobru i posvećenu ekipu saradnika.
-Obično volim da imam jednu scenu u filmu koja će biti neka vrsta plesa, ali ta vrsta plesa je u poslednjem filmu bila mizan kadar- kadar koji se snima bez prekidanja. Bilo koja greška da se dogodi, sve mora ponovo. Pošto su bile noćne scene, svi su bili entuzijastični, puni energije, jer je trebalo da se snimi tehnički najspektakularniji kadar. Snimali smo tu scenu tri sata na minusu u malom mestu blizu Obrenovca. Na kraju smo svi bili tako iscrpljeni, ali kad je završeno, u potpunosti zadovoljni. Imao sam tu sreću da su svi ljudi koji su bili na setu bili apsolutno predani svom poslu i strpljivi do kraja- podvlači.


Pored toga, reč je o dugoročnom procesu čiji se finalni rezultat čeka, a u radu na većim projektima zavisi od drugih inženjera iz različitih oblasti.

-Arhitektura je kod nas dugotrajan proces, a dizajn je malo spontaniji. Meni je to otprilike razlika kao između fudbala i košarke. Fudbal možda ima više publike, ali se može desiti da za 90 minuta nema nijednog gola. U košarci je dinamičnije, jer će svakako biti koševa. Svako od tih zanimanja je stvaranje nečega iz ničega. To je ono što je mene privuklo. Živimo u svetu koji se brže razvija i sve više ima poslova koji ne zahtevaju od tebe da ustaneš ujutru i kad dođeš na posao u devet sati treba nešto da proizvedeš, već možeš da radiš i na filmu, arhitekturi i dizajnu dok se tuširaš, voziš gradskim prevozom, šetaš. To je u tebi kao neka vrsta ventila. I ako nađeš nešto od čega ćeš moći da živiš, a i da to voliš, onda je to idealno- podvlači Dušan.

To za njega nisu tri različite oblasti, već dobitna kombinacija jedinstva različitosti.

-Kad radim scenario za film, već zamišljam kako izgledaju scene, glumci, radnja i istovremeno kako izgleda plakat koji je sitnica u odnosu na čitav projekat. Mislim da ljudi koji su talentovani mogu da „šetaju“ po tim srodnim poljima. Imamo mi mnogo arhitekata koji su se pokazali kao dobri slikari, kao i arhitekte koji su se pokazali kao odlični režiseri. Recimo, Vlatko Gilić, koji je završio Arhitektonski fakultet, nikad se time nije bavio, nije završio ni režiju, a uradio je fantastične filmove. Čitao sam da su čak njegovi filmovi pohranjeni u depou Galerije moderne umetnosti u Njujorku koji odoleva nuklearnoj katastrofi- pojašnjava.

Mladima savetuje da budu uporni u onome što žele da ostvare. Logika nalaže da ti niko neće otvoriti vrata ukoliko ne pokucaš na njih.

Vrata mogućnosti i faktor sreće
-Tom logikom sam se vodio i to je sve što treba, pogotovo mladi ljudi, da znaju. Sreća je jako bitan faktor, ne može sve da se predvidi. Kucaćeš na hiljadu vrata, otvoriće se jedna, a možda ta jedna iza sebe kriju neki drugi niz. Bitno je biti uporan u tome što želiš da ostvariš. Igrom slučaja se dogodilo da čak i to što sam stupio u kontakt sa Kulturnim centrom Šabac uopšte nije bilo u vezi sa filmovima, nego sa dizajnom.

Njima je trebao vizuelni identitet za Lazinu kuću za pisce, pa je Katarina Janković Popović kasnije predložila da snimim film inspirisan pripovetkom nagrađenom na konkursu. Drago mi je da niko od pisaca pripovedaka nije imao nikakvu primedbu, jer sam priče morao da prilagodim formi i dobio sam neku vrstu autorske slobode. To su bili prvi filmovi koje sam radio sam, a ne kao asistent. Treba ići u pravcu gde veruješ da ti je mesto. Nekad možemo da utičemo na taj pravac, a nekad nas on sam odvede na neki put- kaže Dušan.

Vreme u kome živimo je, smatra, „čudno više nego što je teško, jer se neke stvari brzo dešavaju, pre nego što smo ih i svesni, ali prvo treba da sredimo svoje dvorište, a onda ćemo lako da sredimo i tuđe ili ćemo zajedno da pomognemo komšiji pored“.

-Treba da se fokusiramo na sebe, radimo na sebi, da ne gubimo vreme razmišljajući o drugim ljudima i stvarima. Kada bi svako očistio oko svoje kuće, samo toliko malo da uradi, sigurno bi ulice bile daleko čistije. Svi projekti koji se rade treba da kreću iz te osobe, a ne za neku drugu osobu. Pokušavao sam da u svakom od filmova koje sam radio u saradnji sa Kulturnim centrom tražim gde sam ja, u kom liku ili delu priče vidim sebe, šta god to bilo. Jer, ako nema toga, onda će to samo biti posao koji će da se odradi i posle me neće interesovati, a mislim da kreativni projekti ne treba tako da se rade. Kako je rekao jedan moj profesor, projektuje se, ne iz glave, nego iz stomaka- naglašava Popović.

Sada radi psihološki triler „Moje carstvo ispod“ i u planu mu je da snima dugometražni film koji bi trebalo da se bavi srpskim kosovskim mitom. Na neki način, pojašnjava, to je demistifikacija našeg naroda koji, hteli mi to da priznamo ili ne, ima nešto čime malo ko u svetu može da se pohvali. Kada bi mu neko dao sve pare ovog sveta, snimao bi, priznaje, neku vrstu epske fantastike. U svakom filmu koji radi voli da ima neku vrstu magije. Ona ne mora biti prava, ali mora da poseduje nešto što će dati šarm ekranizovanoj priči i to je ono čemu teži dok stvara.
D.Dimitrijević

Najnoviji broj

24. novembar 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa