Sa kozama je lakše nego sa ljudima

Priča o klenačkim kozarima počela je pre devet godina, kada je majka Ružica u dogovoru sa ćerkom Višnjom, odlučila da kupi seosko imanje. Rođena u Gornjem Milanovcu, živela u Zemunu više od četrdeset godina, kuću sa okućnicom, baš onakvu kakvu je želela, našla je u Savskoj ulici sremskog sela. Četiri godine kasnije, rodila se ideja o kozarstvu, u Višnjinoj glavi, odjednom.

- Pune trideset tri godine radila sam u „Železnicama Srbije“ u Šapcu i samo mi je puklo: Ne mogu više nikoga da slušam. Odoh da gajim koze.

Višnja:
„Zaradim svoju platu, to mi dovoljno“, Foto: "Glas Podrinja"

Podržali su je sin Ivan i Dejan, kolega sa posla. Ubrzo je napravljeno partnerstvo Knežević – Savić i započet posao o kome u početku niko ništa nije znao. Ali, postojali su dobra volja i trud, kombinacija koja daje rezultat.

Višnja je tada imala pedeset dve godine i najveći deo svog života živela je u Šapcu. Da joj je neko rekao da će se preseliti u Srem, ne bi mu verovala. Ali, život ima svoj put.

Foto: "Glas Podrinja"

- Sećam se toga kao u nekom snu. Da sam znala koliko je teško, dobro bih razmislila. To je stalni rad, kažu, od jutra do sutra. Ipak, najvažniji mi je mir koji ovde imam.
Put do Klenka, u kome nisu imali nikog svog, niti su koga poznavali, bio je neobičan, ali je imanje toliko lepo da mu je bilo teško odoleti. Najpre su ga sredili, izgradili štalu po standardu, od drveta, kupili stado francuskih alpskih koza i krenuli. Svaki početak je težak, ali se ovaj posao, govorili su im, isplati nakon pet godina. Peta godina je došla, a sa njom i inflacija.

Foto: "Glas Podrinja"

- Hrana za koze poskupi jednom mesečno, a cenu sira ne mogu tako lako da podignem, već je ljudima skupo. Mladi sir košta sedam, a tvrdi devet stotina dinara. Ljudi od kojih smo kupili prvo stado odškolovali su ćerke na fakultetu. Sada je drugačije.

Višnja je zakupila tezgu na pijaci na Živinarniku, gde prodaje kozje proizvode petkom, subotom i nedeljom. Ostalim danima im dolaze mušterije kući.

- Nijedna mlekara ne otkupljuje kozji sir, što znatno otežava posao. Nekada ih je bilo mnogo, a sada dobijam negativan odgovor kada pozivam mlekare.

Foto: "Glas Podrinja"

Na imanju Kneževića nema bašte, ni cveća, koze bi sve obrstile. Treba ih razumeti, kaže Dejan i ispoštovati njihovu prirodu. Kozarstvom je počeo da se bavi da bi pronašao svoj mir.
- Sa kozama je lakše raditi nego sa ljudima. Slične su psima, inteligentne, verne i nisu zahtevne.

One nisu bezobrazne, nego temperamentne. Treba im pustiti na volju da se istrče i izigraju, posle su mirne. Koze mekeću kad im nešto ne odgovara.

Za vreme našeg boravka na farmi se nisu čule.

I Višnja se sa kozama sjajno slaže, kaže da su jako pametne.

- Samo što ne progovore kad me pogledaju. Zavolela sam ih. Svaka ima svoje ime.
Imaju stado od četrnaest muznih koza i jednog jarca. Kad se okoze, prodaju jariće kad napune 15 dana. Prošle godine cena po jaretu bila je hiljadu i po, a u martu će biti dve hiljade dinara.
Imaju i četrnaest kokošaka za koje je zadužena Ružica. - Imamo zdrava jaja, a višak prodajemo.

Foto: "Glas Podrinja"

Kokoške su zahvalne, ne traže brigu o njima. Imamo mali, srednji i veliki kokošinjac da bi imale gde da se sklone zimi i ogreju. Inače, danju, i po kiši i po snegu idu i kljucaju. Međutim, i za njih je hrana poskupela.

Jednom mesečno šalju mleko na analizu na Poljoprivredni fakultet u Novi Sad. Domaćinstvo je registrovano, a stado umatičeno.

- Imamo subvencije jednom godišnje, mada se one isplaćuju tek nakon dve godine. Sedam hiljada dobijamo po grlu, a čim nam uplate, odmah prebacujemo najpre matičnoj službi za njihove usluge.
Pišemo svaki dinar.

Imaju dva pulina i sedam štenaca. Dve devojčice (unuke i praunuke). Travu uredno pokošena, čisto, prostrano dvorište sa detaljima napravljenim sa merom i dobrim ukusom. Zaista, mir.