Pola veka u humanom pozivu i umetnosti

Priznanje koje je za umetnost i humanost tokom čitavog radnog veka nedavno dobio od Opštine Bogatić dr Slobodanu Beriću davno su dali njegovi Mačvani, budući da je ceo svoj profesionalni rad vezao za to mesto i mnogima pomogao. Studije medicine završio je šest meseci pre isteka apsolventskog roka i znao je od prvog dana da će svoj posao mnogo voleti i raditi istrajno i posvećeno, a da se bogatstvo i kapital koji će njime steći neće meriti novcem i nekretninama. U kući građenoj tridesetih godina prošlog veka, pod zaštitom države, i danas dočekuje pacijente sa istom posvećenošću i pažnjom kao prvog dana radnog staža. Okružen slikama koje je više od pola veka radio, a koje su, pored ljubavi prema belom mantilu, njegova zaostavština potomstvu.

Naime, unuk Nikola planira da nastavi njegovim putem. Ime i ordinaciju mu ostavlja u nasleđe, ostaje mu samo da hrabro grabi putem znanja. Ono koje mu je Šabačka gimnazija dala značilo je dr Beriću da sa lakoćom položi prijemni na četiri fakulteta- medicini, stomatologiji, farmaciji i arhitekturi, ali je od prvog dana znao gde mu je mesto. Možda ga je zato dr Predrag Tojić jednom prilikom opisao kao najautentičnijeg predstavnika Mačve. Tri meseca, po devet sati, bez pauze, slikao je Vavilonsku kulu, a odmah do nje je i Mačvanska svadba, kao i drugi radovi nastajali u trenucima umetničkog zanosa.

Sladoledžija
U uglu ordinacije stoji pripremljeno platno, ali trebaće veće za umetnikovu zamisao.
-Mislim da će biti malo platno za moju zamisao, trebaće mnogo veće. Nekada sam živeo u ulici bez asfalta. Prašina, letnje vreme, guske, patke, kokoške, a mi bosi idemo, pa padne kiša, gazimo toplu vodu. Ne znam kako je sladoledžija uspevao da dođe, pa onda od njega dobijemo kuglu sladoleda za jaje. To je bilo za nas atrakcija, obično su bake krale od domaćina da nam daju. To želim- da sastavim nebo, zemlju, njega i tu bosu decu željnu sladoleda. To mora biti nadrealistička slika. Biće taj deo moje ulice. Sećam se tih kuća kojih sad nema više. Imam tu sliku u glavi već, samo da sednem i da je uradim, a zvaće se „Sladoledžija“- priča dr Berić.

Suština je pomoći bolesnom čoveku
-Upisao sam fakultet ‘67 godine, bio sam najmlađi lekar u mojoj generaciji u bivšoj Jugoslaviji. Našao sam se u knjizi „Viđeniji Mačvani“. Nisam radio za to, ali mi je izuzetno drago, kao i zbog opštinske nagrade koju sam dobio. Ranije sam primio i sedmoavgustovsku. Znači mi mnogo, očekivao sam da se neko seti. To nije neka novčana satisfakcija, već znak zahvalnosti ljudi koji su na vlasti, ima časnog naroda koji lečim 50 godina. Ceo radni vek sam proveo u Mačvi. U anketi pisca Miomira Filipovića izabran sam za najboljeg doktora u istoriji opštine Bogatić u 20. i 21. veku. Doneo sam knjigu u Dom zdravlja da pokažem mladim doktorima i rekao im da rade časno i pošteno, pa će možda neki drugi pisac pisati o njima- ističe dr Berić.

Osim znanja i stručnosti, važna je i volja da se radi i ljubav prema poslu. Na medicini se sve uči o čoveku, nema tajni. Ako ih i ima, sve će se već otkriti, uveren je on.

Sad mi je 50. godina rada u medicini, a 55. godina u slikarstvu

-Suština je pomoći bolesnom čoveku, a to možemo samo ako imamo znanja koje treba da bude baš bogato. Svake godine dolaze deca da pitaju za savet. Kažem im da medicina nije teška, ne morate imati devetke i desetke, ali budite uredni i aktivni na predavanjima i vežbama. Svakom profesoru se moglo prići u moje vreme i on je bio spreman da nam se posveti i objasni sve što je potrebno. Moj otac nije bio iz sveta medicine, ali je bio imućniji, pa sam mogao da kupim knjigu iz anatomije, koju i dan danas imam- priča.

Najveći profesionalni izazov je kada se neko blizak razboli, jer je u tim trenucima teško ostati objektivan, pa vidiš i ono čega nema. Osećaj kada znaš da nekome ne možeš pomoći jednako je poražavajući, ali mora da se prihvati.

Teški trenuci
-Bilo je veoma teških trenutaka, a najteže mi je kada dijagnostikujem karcinom. Onda moram da „merim“ tu pratnju, da li smem nekom da kažem, da ih zaštitim od doktora lopova. Moram tako da ih nazovem. To su ljudi koji će radi svoje lične koristi i zarade obećavati i svašta raditi, a ne poslati pacijenta na pravo mesto ako se može pomoći. To je problem i u Šapcu, Novom Sadu, Beogradu pogotovo- naglašava i dodaje da farmaceutska industrija predstavlja „najunosniji biznis“.

Foto: "Glas Podrinja"

-Farmaceutska industrija sa medicinom čini jedan sklop. Kad mi dođe pacijent sa velikom kesom lekova, a nisu svi ti lekovi na pozitivnoj listi države, ja pregledam, izdvojim i kažem da mu od toga tri- četiri leka „drže“ život. Nikad nisam rekao da ostale baci. Vi ste dali vaše pare, a vi izvolite, hoćete piti ili ne- kaže dr Berić.

Poslednje dve decenije medicina je otišla u smeru koji mu se ne dopada.

-Usredsređena je na to da je neophodno imati dobru magnetnu, skener, rendgen, ultrazvuk, ali retko ko stavi slušalice na pacijenta, uradi palpaciju, perkusiju, auskultaciju, retko ko uzima ličnu porodičnu anamnezu, to kažem sa pozicije iskustva. Treba popričati s čovekom, zašto dolazi, koji su to problemi, pa se tu onda razluči iskustveno, jer ne možemo za sve okriviti psihu, mada živimo u ovom vremenu stresnom i svetom- podvlači.

Smatra da se ne može biti bogat doktor nikada. Možda će lepo biti ljudima u okruženju, ali svakodnevica ljudi u belim mantilima ispunjena je gotovo celodnevnim radom.

Snaga u duši i ljubav prema umetnosti
-Radio sam 23 godine u Domu zdravlja. Kad je došao maj ‘93 godine, napustio sam državnu i otišao u privatnu praksu, jer nisam hteo da radim za pet maraka. Imam porodicu, dvoje dece. Svejedno, nikad mi se nije dogodilo da ulazi bolestan čovek, a da pitam da li ima da plati. Prvo obavim pregled. Meni je bitno da ne napravim grešku koja može da košta života. Zaključak je da nije dobro ni jedno, ni drugo. Ne možeš biti bogat doktor nikad, pa ni u Nemačkoj. Živeće tvoja porodica dobro, ali ti si 20 sati zauzet- navodi on.

Od prve godine fakulteta družio se sa Milićem od Mačve sve do umetnikove smrti 2000. godine.

O Miliću od Mačve
-Milić je bio harizmatičan čovek. Kad se družio s nas nekoliko Mačvana bio je sasvim običan, a kad dođe televizija, namesti njegov štap i kapu, mi njega ne prepoznajemo, bude drugi čovek. Nije on nas ništa učio slikarstvu, samo je rekao: „Ko hoće da slika, neka slika“. Od svih mačvanskih slikara, najviše je cenio mene i kad nisam bio lekar. Kad sam diplomirao, ja sam bio doktor Boban. On je bio svetski tip. U 35. godini, bio je svetski slikar, veći od Salvadora Dalija- seća se dr Berić.

-Sad mi je 50. godina rada u medicini, a 55. godina u slikarstvu. Čim sam otišao na medicinu znao sam da moram da je zavolim i da se bavim njom i tako je bilo od prvog dana. Bila mi je ljubav arhitektura, ali prevagnulo je ovo drugo, zato sam verovatno slikar, to je ta moja umetnička strana. Slikao sam i kad sam bio student, više od 600- 700 radova. To su moje godine. Mnogo je poklonjeno, otišlo, prodato. Sad sam stao, to zaveštavam deci i unučadima. Ideja je da osnujem legat. Nema gde nisam izlagao. Imao sam grupne izložbe s Milićem, pa samostalne u Bogatiću, Šapcu, Beogradu, Novom Sadu. Član sam Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, u Srpskom lekarskom društvu sam dve godine dobijao prve nagrade za slikarstvo. To mi je isto lepo priznanje- navodi dr Berić.

Veruje da ga možda najbolje opisuju reči akademskog slikara Dragana Martinovića na otvaranju jedne izložbe: „45 godina istrajati pored jedne takve naporne profesije kao što je profesija lekara je jedna stvarno ogromna upornost i ogromna moć. Ali snaga njegove moći leži u njegovom unutarnjem miru, u njegovoj prirodi, u njegovoj duši. I zato on majstorski stvari pojednostavi, raščisti skoro do stilizacije. Doveo je do savršenstva mačvanski pejzaž.“

Medicina i slikarstvo nisu nespojivi, naprotiv, traže istu istrajnost, ljubav i posvećenost, presudnu za istinsko ovladavanje radošću života, veštinu koju je dr Berić na vreme stekao.