Ispunjen život čine prave odluke

Jedan od najmlađih specijalista vaskularne hirurgije, koje je Srbija ikada imala, jeste Šapčanin Mihailo Mićić. Specijalizaciju je završio pre tri godine, sa 31 godinom života. Iako zaposlen na klinici za vaskularnu hirurgiju Univerzitetskog kliničkog centra redovno dolazi u Šabac. Ističe da se ponosi svojim gradom i želja mu je da pomogne što većem broju sugrađana.

Put znanja
Obrazovni put počeo je u „Lazinoj“ školi, a nastavio ga u Šabačkoj gimnaziji. Ne krije da nije bio među istaknutim odlikašima, ali smatra da mu je ova obrazovna ustanova dala dovoljno znanja da se na fakultetu istakne u moru vršnjaka iz cele zemlje.

-Na fakultetu sam shvatio da su sve beogradske gimnazije daleko iza šabačke, koja je sigurno među prve tri u Srbiji. Dvoumio sam se između mašinstva i medicine, tačnije hirurgije. Međutim, da bih postao hirurg morao sam prvo da završim medicinu, a nisam baš imao uspeh i primerenost da bih mnogo obećavao. Bio sam malo nestašniji. Ipak, u dogovoru sa roditeljima, nastavnicima, tadašnjom devojkom, sada suprugom Mirjanom, prelomio sam i otišao u smeru medicine. Na fakultetu sam prvi put došao u situaciju da sve zavisi od mene, nije bilo bitno ni kako se zovem ni čiji sam. To mi se svidelo i bilo mi je motiv da vidim šta i koliko mogu, navodi dr Mićić.

Saradnja sa šabačkom bolnicom

Dr Mihailo Mićić u Šabac dolazi svakog vikenda, a kada stigne i tokom nedelje. Neretko je i u Opštoj bolnici „Dr Laza K. Lazarević“ gde operiše pacijente, a plan je da se saradnja nastavi i podigne na viši nivo.
-Imam ličnu saradnju sa šabačkom bolnicom i smatram to svojom obavezom ovom gradu i građanima. Šapcom se ponosim i mislim da svaki Šapčanin treba da se ponosi. Direktor šabačke bolnice, dr Slobodan Popović je moj jako dobar prijatelj i cenim njegovo zalaganje da rad ove ustanove podigne na viši nivo. Počeću da radim i u jednoj privatnoj ordinaciji u Šapcu. Želim da građani Šapca dobiju vaskularnu hirurgiju na tercijalnom nivou u svom gradu. Lepo je pomoći svakom, ali najlepše svojim prijateljima, poznanicima i sugrađanima, smatra dr Mihailo Mićić.

Ispite nije spremao klasično, studentski, nego je čitao i istraživao o temama koje su ga zanimale stalno. Najviše znanja stekao je iz strane literature.

- Uvek kada sam imao lepu, novu knjigu bio sam motivisan da učim iz nje. Video sam da na fakultetu postoje i vannastavne aktivnosti gde mogu dodatno da se dokažem. Konkurisao sam da budem student demonstrator i držim vežbe mlađim kolegama. Dobio sam patologiju i smatrao da je to dobro, jer se radi o oblasti gde može da se pogreši, ali i da se ispravi greška. Tamo sam shvatio da nisam naučnik i da mi nije mesto na institutu, nego da sam više za kliniku, objašnjava naš sagovornik.

Dobri studenti nisu bili viđeni
Kardiovaskularna hirurgija bila je jedna grana, koja se podelila na kardio i vaskularnu hirugiju. Iako još nije ni odslušao predavanja iz hirurgije Mihailo je tražio da ide u operacionu salu i posmatra operacije, što mu je i omogućeno. Najveća ljubav bila mu je kardiohirurgija.

-Na kardiohirurgiji sam proveo ukupno tri i po godine i bio uključen u neka istraživanja. Mentor, dr Dragan Cvetković mi je dosta pomogao i danas sledim neka njegova pravila. Apsolutno sam se pronašao u tome.

Vrlo je važna urgentna hirurgija, na prvom mestu tu su aneurizme, za koje se kaže da su bombe u čoveku

Iako je fakultet završio pre roka, nije bilo sjajno vreme za mlade lekare, ma koliko dobri studenti bili. Na ispitu nikada nije pao, bilo je pitanje samo da li će dobiti ocenu devet ili deset. Po završetku fakulteta upisao je i završio i postdiplomske studije. Paralelno je i volontirao.

-Mi dobri studenti nismo bili viđeni. Onda se desila dobra stvar, Ministarstvo zdravlja je omogućilo volonterske specijalizacije. Dvoumio sam se. Iako smatram da je kardiohirurgija vrhunac medicine mana joj je što kod nas može da se radi samo u tri centra – Kamenici, Kliničkom centru i na Dedinju, čime su mi bile smanjene šanse za zaposlenje. Stavio sam na tas kardio i vaskularnu hirurgiju i shvatio da u životu ne treba slušati samo srce. Tako sam izabrao vaskularnu hirurgiju, koja je srodna, a i moj mentor dr Cvetković je i vaskularni hirurg. Nisam se pokajao. Vlada Srbije je u međuvremenu omogućila zapošljavanje jednog broja dobrih studenata i dobio sam posao u Kliničkom centru, navodi Mihailo.

Foto: Privatna arhiva

Široka oblast
Iako vaskularna hirurgija ljude uglavnom asocira na operacije proširenih vena, radi se o mnogo široj oblasti. Pre svega, vaskularna hirurgija se bavi dijagnostikom krvnih sudova, kako vena, tako i arterija. Nakon toga sledi lečenje.

Prevencija
-Prevencija je najbolji mogući vid lečenja. Redovni sistematski pregledi i pretrage, kao i slušanje svog tela su temelji zdravlja. Svi stariji od 40 godina svake godine treba da idu na ultrazvučni pregled karotida i trbuha, posebno ako su pušači, dijabetičari, imaju neregulisan visok krvni pritisak ili genetske predispozicije, kaže dr Mihailo Mićić.

-Vaskularna hirurgija se bavi klasičnim (otvorenim) lečenjem i endovaskularnim (ugradnjom stentova), što podrazumeva minimalno invazivne operacije. Vrlo je važna urgentna hirurgija, na prvom mestu tu su aneurizme, za koje se kaže da su bombe u čoveku. Klinika za vaskularnu hirurgiju UKCS ima najveći seriju operisanih pacijenata sa puknutom aneurizmom, na celom svetu. Zatim su tu i traume usled saobraćajnih nezgoda, ranjavanja vatrenim oružjem, povreda na utakmicama... Neretko i pacijenti iz regiona dolaze kod nas na operacije, navodi dr Mićić.

Najtragičnije oboljenje u medicini
Za pucanje aneurizme abdominalne aorte naš sagovornik kaže da je jedno od najtragičnijih oboljenja u medicini. Glavni rizik pucanja je njen prečnik.

-Normalan prečnik aneurizme je od 12 do 16 milimetara. Aneurizma preko 50 milimetara ima daleko veću šansu za pucanje, mada se svakom pacijentu prilazi subjektivno. Nije isto ako neko ima 50 ili 100 kilograma. Za praćenje dimenzija aneurizme potrebne su kontrole, posebno ako neko ima genetske predispozicije. Kod pacijenata koji su rizični za operaciju imamo endovaskularne metode koje su za njih prihvatljivije. Minimalno invazivne metode su se pokazale kao uspešne i radimo ih sa zadovoljavajućim rezultatima, navodi Mihailo Mićić.

Venske i arterijske bolesti
Oko 80 odsto pacijenata koji dolaze u ambulantnu klinike za vaskularnu hirurgiju imaju probleme sa venama – proširene vene, rane koje nastaju usled njihovog nelečenja ili tromboze. Pored venskih tu su i arterijske bolesti. Kao i kod drugih oboljenja i ovde postoje nepromenljivi faktori rizika, kao što su genetika ili godine starosti, ali i oni na koje svako može da utiče.

-Pacijenti su najčešće pušači, dijabetičari, gojazni, fizički neaktivni. Kod njih dolazi do sužavanja krvnih sudova koji se na kraju potpuno začepe. Kada se ne reaguje na pravi način često se završi amputacijom ekstremiteta. Ukoliko dođe do začepljenja karotida na vratu pacijent doživi moždani udar gde je rehabilitacija sa malim uspehom. Sa stanovišta vaskularne hirurgije ključna stvar je vreme. Neophodno je uraditi u pravo vreme pravu stvar na pravi način pravom pacijentu.

Korona i tromboze
-Značajno je povećan broj pacijenata sa trombozama nakon korone , ne samo tokom bolesti, nego i nakon oporavka. Bio sam načelnik poluintenzivne nege u Batajnici u jeku korone. Sada znamo adekvatno da lečimo i preveniramo kako ne bi došlo do tromboze vena. Pacijentima koji su preležali koronu su propisivani antikoagulansi tri do šest meseci, bez obzira da li su imali komplikacije i tako su smanjivane šanse da dođe do tromboze, navodi dr Mihailo Mićić.

Arterijska patologija je ređa, ali i složenija. Ukoliko se zapuši i bajpas sve metode lečenja su iscrpljene i pacijent često ostaje bez ekstremiteta. Odluke donosimo na konzilijumima, kako bismo utvrdili šta je najbolje za pacijenta, objašnjava dr Mićić.

Naš sagovornik ističe da doktori u Srbiji imaju znanje svetskog nivoa, ali da su često ograničeni tehničkim mogućnostima.

-Zdravstvo u Srbiji je još uvek humanost, a ne biznis. Imao sam mogućnost da radim u tri države Evrope, ali sam ostao u Srbiji i ne kajem se nijednog trenutka, niti sam razmišljao da odem negde drugde, kaže Mihailo.