U ritmu muzičkog univerzuma

Sećao se vrlo živo Fiš prvog susreta sa Bedžijem. Stajao je, još bez imena, u novom okruženju. Stvoren u glavi autora zakoračio je u stvarnost osećajući se i sam malo zbunjeno i počastvovano u isto vreme.

Znao je da je prvi put tu, a opet je osećao jake spone i korene sa sredinom gde je njegova sorta boravila još tridesetih godina. Svoj saks je zasvirao kako bi prizvao snagu i samopouzdanje. Prsluk, čakšire, košljulja, kapa i saksofon su na prvi pogled izgledali čudno, ali su zapravo, kada se malo zagrebe ispod površine, vrlo skladni na poseban način. Svirao je poznatu stvar...

-Dodaj bar jedan svoj ton, pokušaj, a ako ne ide, dodaj drugi, ne osećaj se sputano – čuo je akcenat juga „preko bare“ – začuo je bezimeni u prvim sekundama nakon što je završio kraći nastup za svoj dušu.
Okrenuvši se ugledao je čoveka identičnog kao što je i danas, u crnom odelu, šeširom i crvenom tankom kravatom, boja glasa neodoljiva asocijacija na Luija Sačmo Armstronga.

-Bedži Zi Luz, drago mi je – naglasio je, očigledno došljak, drugu reč posebnim akcentom.
-Drago mi je, ja sam .....
-Ti si moj novi brat – prekinuo ga je gost s drugog kontinenta – čuo sam za tebe. Zvaću te Fiš. Mi nemamo prava imena, mi ih poklanjamo jedni drugima.
-Fiš kao riba?
-Ne, Fiš kao Fiš, obožavam anagrame – govorio je harizmatično Bedži, spreman da osgovori na svako pitanje.

Bedži nije znao svoje godine, tamo odakle dolazi, one ništa ne znače. Dolazio je iz susedstva platonovog sveta ideja, univerzuma muzičke večnosti, gde se komunicira isključivo tonovima, notama, ritmom. Znao je da njegove reči ne može Fiš razumeti, ali muziku će osetiti, a u univerzumu muzičke večnosti osećaj je razumevanje, ne postoji pogrešno, niti tačno, samo prijatno i neprijatno.

-Imam dva hobija, drugi su anagrami, a prvi je luatnje po svetu, kroz beskonačnost vremena i prostora u potrazi za estetama, sladokuscima, tragaocima za večnošću bar na trenutak. Na Festivalima je najveća koncentracija takvih, tako sam stigao i ovde.

Zaista ga nije razumeo Fiš, ali je osećao da razgovara sa istinskim prijateljem koji govori važne stvari. Prihvatio je nadimak kome nije ni značenje znao, osećao ga je kao svoj. Ređale su se godine, decenije, nalazili su se uvek jednom tokom godine u Šapcu. Menjali su lokacije i vreme susreta, dok nisu ustanovili tradiciju oktobra i Šabačkog pozorišta. Brzo su postali fenomenalan tandem, znali su da komuniciraju u sadašnjosti svima vidljivoj, ali i da za tren pomoću instrumenata dosegnu sveti iznad prolaznosti.

Na kraju još jedne večeri svog 22. susreta Fiš i Bedži su sabirali utiske ispred velike sale i scene Ljubiša Jovanović. Nastavili su gde su stali kada je počelo veče. Razgovarali su o sceni juga Balkana, muzičkoj ponudi Severne Makedonije.

-Nedavno sam uživao u bendu Maksimovski junajted, Đole, Stefan i Aleksandar, opak trio, moderne džez tendencije kao takve. Omiljeni su po džez klubovima Skoplja, imaju izvanrednu autorsku muziku. Prožimaju univerzalno i autentično. Bas, bubanj, klavijature čuvaju pažnju i živanhost – govorio je Džezi.

-Iskustva sa jugom su mi uvek bila dobra – potvrđivao je Fiš.

Kada su se približavali izlazu, Bedži je zastao posmatrajući manju grupu ljudi u foajeu. „Da li je to?“, rekao je više za sebe, a potom se obratio prijatlju.

-Fiš, vidiš li onog sedog čoveka tamo – pokazao je ka troje fizički različitih ljudi svako je imao svoju karakteristiku – ono je čuveni Pera Džo, genije usne harmonike, kada ga čujem u meni oživi Luizijana moje mladosti, uvek sam govorio da je mnogo bledunjav da bi tako svirao harmoniku.

-Ne treba mi predstavljanje, znamo se od ranije, već sam ga ugostio u Šapcu nekoliko puta. Onaj gospodin pored njega je Dušan Duda Bezuha, gitarista, kompozitor, aranžer, gospodin muzičke scene, svako ko je vredeo sarađivao je sa njim. Miran, povučen, tih, a div naše scene – govorio je sada Fiš dok se smeškao Bedži – a treći je .... – pokušao je da nastavi.

-Treći je Nenad Zlatanović Mr. Swagger, znam i njega i Dudu odlično – prekinuo ga je prijatelj s juga Amerike - U vreme nastanka bluza, kasnije džeza, mislili smo da ljubomorno čuvamo svoj ritam, dok me ljudi poput Nenada, Dude i mnogih drugih, širom sveta, nisu ubedili da se bluz, džez i rok mogu tako dobro uklapati. To je ta strast kada razumeš da sve odsvirano može biti obnovljeno i autentično na hiljade načina, moj prijatelju

Svežina jedne od poslednjih oktobarskih večeri je osvežila hladnim dahom. Fiš i Bedži su bili jedni od nekoliko stotina onih što su izlazili iz zgrade nekadašnjeg zanatskog doma. Iza njih je ostajao najavni poster gde je pisalo: 22. Internacionalnog šabačkog blues&jazz festivala 2022. Četvrtak, 27. oktobar, 20:30 Stevan Jović koncert klasične gitare, Petak, 28. oktobar, 20:30 Marković – Ilić sekstet, 22:00 Wackey blues professors; Subota, 29. oktobar, 20:30 Maksimovski junajted, 22:00 Fanstastik bluz trio (Pera Džo, Nenad Zlatanović, Duda Bezuha).

Naš tandem je iznova zasvirao, otputovali su na kratko do svoje dimenzije, prevodivši sve u note, a kroz mirno veče iznenada je plahnuo oktobarski vetar, u šabačkom ritmu...