SEĆANjA NA STARI ŠABAC
BILA JEDNOM JEDNA „ZORKA“
Vreme neumitno prolazi. Fotografije ostaju nemi svedoci događaja. Stare postaju još starije, a „nove“ zauzimaju njihovo mesto. Čuvari nepovratne istorije grada koja je ostala u sećanju i Dragutina Dragana Petrovića za koga je „od onog vremena juče“ zapravo proteklo trideset godina.
„Bilo je to sedamdesetih godina prošlog veka kada sam upoznao čika Mašu, Marinka Đorđevića, penzionera, rođenog 1902. godine. Radio je u fabrici „Zorka“ još u vreme njene izgradnje 1937. godine. Tih godina tempo moga života i rada bio je daleko sporiji. Tokom godine obilazio sam najstarije Šapčane, pregledao njihove porodične foto albume, presnimavao fotografije iz njih, a sa portabl magnetofonom snimao interesantne podatke iz prošlosti Šapca koji su mi oni nesebično davali.
Jednom takvom prilikom pričao mi je Marinko Đorđević o životu u Šapcu sećajući se električnog osvetljenja u gradu daleke 1907/08. godine. Tada je kao dečak sakupljao istrošene grafitne štapiće koje je električar iz centrale, majstor Kiš, menjao na uličnim svetiljkama zvanim bogl lampe. U to vreme iz električne centrale na Bairu dobijana je jednosmerna struja od 110 volti. Samo na većim uličnim raskrsnicama u gradu, između stubova, visile su lučne lampe koje su davale veoma jako svetlo, dok su se u retko osvetljenim kućama koristile sijalice slične današnjim. Prisećao se Maša kafana na Bairu. Narodne gostionice gde je Ilija Živoinović prikazivao filmove, kafana „Jelen“ i „Ajduk Veljko“ gde su se sakupljali šabački muzikanti, a na ulazu u hotel „Evropa“ do Žirovnog venca, stajao je uniformisani portir na vratima. Prva pošta u Šapcu bila je u Pocerskoj ulici, danas Masarikova, u kući advokata Draže. Kasnije u istoj u kući Čede Gajića preko puta crkve, a posle rata u hotelu „Zeleni venac“.
Marinko Đorđević govorio je nekoliko jezika. Kako on reče tri godine lutao je po Africi. Novinar i hroničar. Sa fotoaparatom pratio izgradnju fabrike „Zorka“ zabeleživši njeno nicanje, a ja njen razvoj i nažalost njeno raspadanje. Uspeo je Maša da od Nemaca u Drugom svetskom ratu sačuva samo dva filma izgradnje fabrike koja mi je na rastanku dao, a ja sam od 1977. do 2003. godine nastavio da fotografišem, snimam i čuvam zabeleženo o fabrici koja je podigla ovaj grad noseći ime po jednoj kneginji. Bila jednom jedna kneginja Zorka...“
„Bilo je to sedamdesetih godina prošlog veka kada sam upoznao čika Mašu, Marinka Đorđevića, penzionera, rođenog 1902. godine. Radio je u fabrici „Zorka“ još u vreme njene izgradnje 1937. godine. Tih godina tempo moga života i rada bio je daleko sporiji. Tokom godine obilazio sam najstarije Šapčane, pregledao njihove porodične foto albume, presnimavao fotografije iz njih, a sa portabl magnetofonom snimao interesantne podatke iz prošlosti Šapca koji su mi oni nesebično davali.
Jednom takvom prilikom pričao mi je Marinko Đorđević o životu u Šapcu sećajući se električnog osvetljenja u gradu daleke 1907/08. godine. Tada je kao dečak sakupljao istrošene grafitne štapiće koje je električar iz centrale, majstor Kiš, menjao na uličnim svetiljkama zvanim bogl lampe. U to vreme iz električne centrale na Bairu dobijana je jednosmerna struja od 110 volti. Samo na većim uličnim raskrsnicama u gradu, između stubova, visile su lučne lampe koje su davale veoma jako svetlo, dok su se u retko osvetljenim kućama koristile sijalice slične današnjim. Prisećao se Maša kafana na Bairu. Narodne gostionice gde je Ilija Živoinović prikazivao filmove, kafana „Jelen“ i „Ajduk Veljko“ gde su se sakupljali šabački muzikanti, a na ulazu u hotel „Evropa“ do Žirovnog venca, stajao je uniformisani portir na vratima. Prva pošta u Šapcu bila je u Pocerskoj ulici, danas Masarikova, u kući advokata Draže. Kasnije u istoj u kući Čede Gajića preko puta crkve, a posle rata u hotelu „Zeleni venac“.
Marinko Đorđević govorio je nekoliko jezika. Kako on reče tri godine lutao je po Africi. Novinar i hroničar. Sa fotoaparatom pratio izgradnju fabrike „Zorka“ zabeleživši njeno nicanje, a ja njen razvoj i nažalost njeno raspadanje. Uspeo je Maša da od Nemaca u Drugom svetskom ratu sačuva samo dva filma izgradnje fabrike koja mi je na rastanku dao, a ja sam od 1977. do 2003. godine nastavio da fotografišem, snimam i čuvam zabeleženo o fabrici koja je podigla ovaj grad noseći ime po jednoj kneginji. Bila jednom jedna kneginja Zorka...“
Najnoviji broj
18. april 2024.
