Milan Lazić nije dugo bio trener šabačke Mačve, već početkom 1953. napustio je ekipu, ali je u tom kratkom vremenskom intervalu uradio mnogo na oporavku kluba i stvaranju nove ekipe koja će se iznova približiti snu plasmana u Prvu ligu.
Šapčani, pod imenom Radnički, predvođeni novim trenerima, Stevom Stojićevićem i Božom Tišmom, na zdravim osnovama osvajaju u sezoni 1953/54. ubedljivo titulu u Beogradskom podavezu, te tako stiču pravo učešća u duelima za šampiona Srbije. O snazi Radničkog govori i pobeda u prijateljskom meču početkom 1954 kada je zemunsko Jedinstvo, član saveznog ranga, poraženo u Šapcu 15:3, a list „Sport“ je doneo naslov Katastrofa člana savezne lige u Šapcu. Pobedio je Šabac 15:3. Samo je Lazarević savladao Belivukovića, dok je Trajković izvojevao remi protiv Surića, dok su preostalih osam mečeva rešili u svoju korsit bokseri Radničkog: Tadin je pobedio Milićevića, Čengić Halijevskog, Ivanović Žutića, Lukić Nikiforovića, Radović Mihailovića, Popović Grbića, a Srdanović Rankovića. Čengić, Lukić i Popović su pobedili tehničkim nokautima. Ovom visokom pobedom Radnički je pokazao da spada među najjače ekipe u zemlji i da može dostojno da se bori sa svim klubovima . Njegova vrlo ujednačena i solidna ekipa, u kojoj su svi članovi bili vrlo dobri, pokazala je solidno zannje i u svemu nadigrala ekipu Jedinstva, ističe se u tiražnom sportskom dnevniku.
Poraz Rakinog posle godina pobeda Teško je govoriti o ključnom trenutku za neuspeh u duelima protiv Vojvodine, posebno kada govorimo o već tada izuzetnom i organizovanom klubu. Svakako Radnički nije bio favorit, međutim ono po čemu se ističe dvomeč, posebno prvi duel u Novom Sadu bio je poraz Mila Popovića Rakinog, svearmisjkog šampiona iz 1950. kome je to bio prvi neuspeh posle tri godine. U Novom Sadu je bilo 12:8, u Šapcu 11:9 za Novosađane.
U prvoj fazi borbe za šampiona Srbije šabački klub su očekivali mečevi protiv Dinama iz Pančeva i Radničkog iz Niša. Dve od tri ekipe nastavljaju takmičenje po kup sistemu. Dva remija protiv Dinama (10:10) i poraz u Nišu 13:7, stavili su Radnički pred imperativ pobede protiv imenjaka.
Letnju baštu Sreskog sindikalnog veća ispunilo je 2.000 navijača. Počelo je remijem Tadina i Kadrijevića, a potom je Derviševića nokautirao Ljubomirović. Jančikić je vrato egal savladavši Stamenkovića. Belovuković je bez borbe osvojio bodove, jer je član Nišlija Limanović prebacio težinu. Lukić Rokica je zahvaljujući saveznom rangu uzeo bodove bez borbe protiv Šarevića, da bi i ključne bodove za pobedu ostvario Radović protiv Veljkovića tehničkim nokautom za slavlje navijača. Bodove su do kraja osvojili Surić i Popović pobedama nad Šegom i Trubarcem. Savić i Srdanović svoje mečeve izgubili od Milosavljevića i Stefanovića. Ukupni rezultat je bio 13:7.
Ilija Lukić Rokica sa trenerom, Foto: Privatna arhiva
Pobeda je Radničkom obezbedila drugo mesto i plasman u nokaut fazu. Prvi protivnik u borbi za savezni rang bila je Budućnost iz Podgorice (ondašnjeg Titograda). Za mesto u sali Kasnine tražila se karta više. Crnogorci su predstavljali veliki izazov, ali za koji su Šapčani, ispostavilo se, bili više nego spremni. Ilić je boksovao neodlučeno protiv Jankovića, Stoičević je izgubio tehničkim nokautom od Radunovića (jednog od četiri boskera Budućnosti pod tim imenom), dok je Belovuković pokazao više od Čubrinovića. Vukčević je savladao u četvrtoj borbi dana pobedio boksera Radničkog Milanovića, ali je potom usledio niz od šest pobeda domaćih. Četiri od šest mečeva je završeno već u prvoj ili drugoj rundi. Samo su Markuš protiv Jagerovića i Bošković protiv Savića izdržali sve tri runde. Rivali Lukića i Srdanovića, Bošković 1 i Radunović 1 diskvalifikovani su u drugoj rundi, dok je Radović savladao Radunovića 2 nakon diskvalifikacije člana Budućnosti još u prvoj rundi. Teškaš Gajić je u prvoj rundi primorao sudiju da proglasi kraj obarajući na pod nekoliko puta Radunovića 3.
Boks nikada nije ni gubio na popularnosti u Šapcu, a sredinom pedesetih, kada su fudbaleri Mačve napustili najviši rang možda je bio i najpopualrniji sport u gradu. Nekoliko hiljada navijača sanjalo je elitu, međutim....
Usledio je trijumf protiv Budućnosti i u Podgorici, dupla pobede nad Železničarom iz Maribora, ubedljiv trijumf i zadovoljavajući remi protiv osiječke Mladosti, te je preostao još jedan korak do Prve lige, mečevi protiv Vojvodine. Nažalost Vojvodina je za nijansu bolja u oba okršaja i još jednom je san ostao nedosanjan. Ponovo je morao od zonskog ranga klub, odlaze najbolji bokseri među prvoligaše, finansijska situacija je kritična i sve izgleda kao deja vu iz 1950.
Ilija Lukić Rokica sa trenerom, Foto: Privatna arhiva
