Sa mikrofonom u ruci na dalekom kontinetu

Život Milana Gligorića iz Varne oduvek je bio vezan za muziku, pa i poslednjih šest godina, kada ga je odveo na daleki kontinent, gde je smešten na oko pet minuta vožnje od jedne među mnogobrojnim peščanim plažama Sidneja. Na jugoistoku Australije želeo je da okuša život izvan granica i potraži bolju budućnost za sebe i svoju porodicu. Njegova priča nije ona o nezadovoljstvu uslovima života u matičnoj zemlji. Srbiju voli, ali je želja da isproba nove mogućnosti prevagnula. Napustio je siguran posao menadžera prodaje u dentalnoj industriji, a mikrofon je poneo sa sobom u koferu, te i dalje nastupa u tamošnjim klubovima.

Od dečijeg hora, preko klupskih svirki, do Australije
-U Beogradu me čekala menadžerska pozicija ispod vlasnika firme koja nije velika, ali smo u tom momentu bili najuspešniji u trgovini medicinskom opremom u Srbiji. Počeo sam i da dobijam pozive od većih beogradskih klubova, ali sam morao da odbijem, jer sam već imao kupljenu kartu u jednom smeru za Australiju. Promenio sam život iz korena, „skinuo sam odelo“, hteo sam da oprobam sebe u tom trenutku, dok još nisam imao decu, u nekom novom sistemu- navodi Milan.

Sin je prosvetnih radnika. Otac Dragoljub Gligorić bio je profesor muzike, pa i on sam sa nepunih šest godina postaje najmlađi član dečjeg hora OŠ „Laza K. Lazarević“, sa kojim u narednih nekoliko godina osvaja četiri nagrade na republičkim takmičenjima, a predstavljao je školu i na „Zlatnoj koroni“. U prvom BOOM band-u koji je osnovao kao srednjoškolac 2001. nastupa kao vodeći vokal, da bi šest godina kasnije nastavio rad u sastavu „Strip“, od 2013. pod novim nazivom „Nana band“, u Beogradu. Sa prvim singlom osvaja treće mesto na festivalu FEZAM 2014. Solo karijeru počinje godinu dana kasnije, a 2016. seli se u daleki Sidnej.

Hrana, muzika, ljudi...
Kao što je jednom prilikom rekao bivši fudbaler reprezentacije i Zvezde Miloš Ninković koji igra ovde dugo, muzika i hrana najviše nedostaju. Meni nedostaje naša muzika, u smislu raznovrsnosti, raznolikosti, jer kod nas gde god kreneš možeš da čuješ različite žanrove. Ovde je možda malo manji dijapazon pesama koje se traže. Nedostaje mi srdačnost naših ljudi, empatija koju imaju jedni prema drugima.

Sa tadašnjom devojkom, sadašnjom supurugom Majom, koja je iz Šapca, zajedno je doneo odluku kada je upisala master studije u Australiji, venčali su se i otputovali tamo, kao što je prethodno učinio i brat od ujaka sa svojom suprugom.

-Meni se činilo primamljivim to što je Australija u tom momentu još uvek mlada zemlja i ekonomija, svi su došli sa strane i najveći broj ljudi te ne gleda kao stranca, kao što je slučaj u zapadnoj Evropi, možda i Americi. Ko god dođe, oseća se faktički kao kod kuće- objašnjava on, koji priznaje da uprkos tome prilagođavanje na novu sredinu nije bilo lako.

Patio je za Srbijom i nedostajao mu je razgovor sa našim ljudima. Od mora poznanika i prijatelja ostala su samo tri poznata lica, ali mu ni nove obaveze nisu davale mnogo prostora da razmišlja o tome.

Foto: Privatna arhiva

-Studije su jako skupe, život i sve ostalo, nisam imao mnogo vremena, jer sam radio. Prvi kontakt sa Srbima je bio u našoj crkvi Lazarici, gde nas je prijateljica odvela i tu sam sa suprugom, koja je isto završila srednju muzičku školu, počeo da pevam u mešovitom horu, više zbog toga da provedemo vreme sa našim ljudima. Uvek smo dolazili umorni, uveče, jer smo radili po dva- tri posla. Studentska grana industrije za strance je razvijena, treća ili četvrta po prihodima u Australiji, najviše ih radi po restoranima, ali to je individualno, a zavisi i od poznanstava i sreće kakav ćeš posao da nađeš- napominje.

Srpska zajednica
Muzika mu je otvorila vrata i za mnoga poznanstva širom Australije, gde je vremenom stekao mnogo prijatelja.

-Ovde je velika zajednica Srba, ima nas oko 60 hiljada. Najveći broj ih je u zapadnom Sidneju, gde je naš Srpski centar „Bonirig“ u istoimenom delu grada. Imaju bar, salu za venčanja, sportski centar, fudbalski klub. Tu gde ja živim bliže je Udruženje „Nest“, gde se uglavnom okupljaju Srbi, ali ima i drugih nacionalnosti iz bivše Jugoslavije. Oni su stacionirani na severnim plažama, bave se i humanitarnim radom, okupljanjima naših ljudi jednom do dvaput sedmično. Nemam člansku kartu, ali poznajem ljude iz oba udruženja kroz muziku. „Bonirig“ organizuje svirke petkom i subotom u baru, „Nest“ isto ima okupljanja s vremena na vreme, koje su više u formi manifestacija i priredbi- objašnjava on.

Foto: Privatna arhiva

Noćni izlasci vikendom razlikuju se od onih u Srbiji, jer nisu svi kafići otvoreni, već najviše dva- tri srpska mesta gde izlaze Srbi kapaciteta 50- 100 ljudi.
-Momci koji drže splav „Australija“ uzimaju različite lokacije i prave naše žurke, kad je sezona, jednom u mesec- mesec i po dana, koje u zavisnosti od mesta i kapaciteta okupe od 300 do 900 posetilaca, koliko je bilo u gradskom klubu Establishment i to liči na atmosferu u našim klubovima. Imao sam sreće da kad sam došao 2016. radim sa nekim dobrim muzičarima koji su i kod nas dosta poznati instumentalisti, Nebojšom Malenovićem Medeksom, sa Mirkom Golubom, koji je magistirao klavir ovde. Pokušavamo da plasiramo nešto drugačije našoj zajednici, da sviramo sve od Olivera Mandića do kvalitetne narodne muzike- kaže Milan, koji se, od kad su, nakon trogodišnje, dobili i, sada jednogodišnju ćerku, posvetio čuvanju dece dok je supruga, koja radi kao projekt menadžer u jednoj kompaniji, na poslu.

Sistem po meri nasuprot nostalgiji
Do tog trenutka on je radio i kao koordinator za odnose s klijentima u nekoj firmi, ali trenutno isključivo nastupa u klubovima. Do posla se, kaže, ne dolazi teško, uz dobre kvalifikacije i malo sreće.

Piknik nacija
Sidnej ima više od 100 peščanih plaža. U toku zime je monotono, to je kao kod nas pozna jesen, zna da bude kiše, temperatura padne najniže do pet stepeni u gradskom delu, a subjektivni osećaj je nekad da je oko nule, zbog priliva hladnog vazduha sa okeana. Proleće- leto je savršeno za boravak na plaži, a najbliža nam je na šest- sedam minuta vožnje. Plaže se u odnosu na evropske razlikuju, jer nema kafića, ležaljki. Australijance zovu „piknik nacija“, parkovi su im prelepi i često se tamo okupe ili prave deci rođendane, kao što smo i mi starijoj ćerki, mlađoj je bio u Šapcu.

-Sve zavisi od toga koliko si sposoban, koliko ti je dobar engleski, ali ni to nije presudno. Veća je ponuda poslova nego kod nas, a sistem je napravljen tako da te motiviše da napreduješ. Ako si završio školu u Australiji, onda je to dobra startna pozicija. Ja sam išao zaobilaznim putem, pa mi je bilo malo teže. Prvi posao dobio sam na preporuku nemačke kompanije s kojom sam sarađivao u Srbiji, oni su imali ovde svoje predstavništvo, povezali me sa njihovim ljudima u zubnoj industriji. Šta god radiš, možeš sebi da pružiš pristojan život, a što ti je bolja pozicija, veći su i zahtevi koji se pred tebe postavljaju- navodi.

Nedostaje mu ta naša spontanost i to ga vuče da se bar jednom godišnje vrati u Šabac. Zbog strogih kovid restrikcija nisu bili tri godine, ali su ove to nadoknadili dužim boravkom. Dolazak u Srbiju je lek za dušu.

Prijateljstvo sa Mikicom Antonićem
Otac Dragoljub je radio u Lazinoj školi kao nastavnik muzike, a otac Mikice Antonića, Macan, tada je bio direktor. Zahvaljujući proodičnom prijateljstvu uspostavio sam saradnju sa Mikicom i uradili smo pesmu „Zbog tebe“ sa kojom sam osvojio treće mesto na festivalu FEZAM. Branko Birmančević mi je takođe drug iz detinjstva i Muzičke škole.

-Ima i u Australiji izuzetno dobrih i srdačnih ljudi, ali živimo u nekom sistemu koji ti ne daje previše prostora. Radiš mnogo, imaš pristojan život zahvaljujući tome, ali jednostavno si u nekom „začaranom krugu“, stalno juriš i izgubi se u žurbi ta emocija, empatija. Kod nas ljudi znaju da te osete, čuju, i čak da ne kažeš šta ti fali, neko će znati da nešto nije u redu. Nisam isključiv, povratak postoji kao opcija i sigurno je da nas vuče da se vratimo. Voleo bih da deca jedan deo života provedu u Srbiji, da osete tu našu autentičnu, izvornu energiju, da vide kako ljudi žive- zaključuje Milan.