To što sam znao da će neko umreti, Božji je dar. U zadnjoj molitvi pred pričest, kada bih video da će bolesnik živeti, govorio sam: „Ne plaši se, vek imaš, dajte rakiju i kafu“. Ako bih u snu video da se ruši kuća, znao sam da nema života
Klenački prota Georgije Mrvić, od milja prota Đoka, po dobru je poznat svojim parohijanima. Iako u penziji, i danas od njega dobijaju utehu, pravu reč i toplinu.
Poreklom je iz Dalmacije, sela kod Knina. Njegov deda došao je posle Prvog svetskog rata u Klenak, gde je za svoju okućnicu i malo vinograda mogao da kupi kuću i deset jutara zemlje. Prodao je tamo sve što je imao i okućio se u sremačkom selu. Imao je osmoro dece. Protin otac bio je trgovac, sposoban, koji je za desetak godina kupio je još tri kuće i 30 jutara zemlje i podelio sa braćom. Jedan od njih završio je veliku gimnaziju i bio upravnik Pošte u Šapcu. Protin otac imao je trojicu sinova, koji su rođeni pre Drugog svetskog rata.
- Ovde su dolazili Nemci da traže partizane koji su se krili u šumi. Čim počnu da pucaju, prebacivali su nas u Platičevo, kod ujaka. Tamo su nas krili. Kao dečaci, završili su četiri razreda osnovne škole u Klenku. Prota je nastavio školovanje u Šabačkoj gimnaziji. U školu je išao peške, preko Starog mosta.
- Nemci su srušili Stari most kad su se povlačili. Onda je naša vojska improvizovala daske da možemo da prođemo mi koji smo išli u školu i žene koje su nosle mleko na pijacu. Nismo mogli drugačije, nije bilo uslova.
Vera je nešto drugo, posebno, ona podrazumeva da činimo dobro i budemo pozitivni, koliko je u našoj moći. Ovde smo samo privremeno, spremamo se za večnost
Otac je zacrtao da će jedan od sinova da bude sveštenik. Upisao ga je u Bogosloviju, sam je odneo dokumenta i stvar je bila rešena. Očev blagoslov odredio mu je put.
- On je bio taj koji je bio pobožan. Ja sam postajao vremenom i sve više se utvrđivao u veri. Završio je četiri godine Gimnazije i dve Bogoslovskog fakulteta. Kada se vratio iz vojske, nije nastavio studije zato što je njegova buduća supruga, takođe Klenčanka, bila nesrtpljiva. Oženio se i otišao na prvu službu u Male Radince na Fruškoj Gori, gde je živeo sa porodicom dvanaest godina. Drugi brat je ostao na zemlji, a treći je učitelj u penziji.
- Selo je bilo malo, sa 150 kuća, međutim, spletom okolnosti, dobio sam sedamnaest jutara zemlje, što se pretvorilo u veliki kapital od koga sam mogao da pomažem narodu. Nisam tražio ništa zauzvrat. Hvala Bogu da sam bio u takvoj poziciji. Tako je i počeo moj duhovni život.
„Neka ne zna tvoja levica šta čini desnica“. Iako ne voli da priča o tome, ostalo je u sećanju njegovih parohijana. Kada je otišao, govorili su: „Nemamo više popu“. „Imate drugog“, pojašnjavao im je. „Nije to isto“, odgovarali su mu.
- Nisu imali taj dar da znaju da li će neko umreti, ili će živeti. Ni ja nisam znao da drugi to nemaju, niti sam znao da ga ja imam. To je zadnja molitva, pred pričest. Kada bih video da će bolesnik živeti, govorio sam: „Ne plaši se, vek imaš, dajte rakiju i kafu“.
Sa Fruške Gore vratio se u Klenak i ostao tu do do penzije. Radio je punih četrdest godina. Prve penzionerske godine ispunio je kao predsednik Mesne zajednice, odbronik u Rumi i poslanik u Ministarstvu vera.
- Objasnio sam ministru vera da crkva nije sarađivala sa Nemcima, nego je bila narodna. On je to prihvatio i apelovao da se crkvi vrati zemlja. Četiri godine sam bio angažovan.
Bio je svešenik u vreme kada to nije bilo nimalo lako, kada je crkva bila proganjana. Pratili su ga i na sahranama i slušali šta govori. A on je bio mudar, govorio da je svaka vlast od Boga, o večnom životu i o pokojniku sve najlepše. Vremenom su prestali da ga prate.
- Vera je nešto drugo, posebno, ona podrazumeva da činimo dobro i budemo pozitivni, koliko je u našoj moći. Ovde smo samo privremeno, spremamo se za večnost.
Na pitanje kako je danas a kako je bilo nekada, prota Georgije odgovara da se narod vratio veri, ali da mnogo zavisi od sveštenika kako se ponašaju. Kaže da „postoje pope i službenici“. S obzirom na njegovu uzdržanost, morali smo da insistiramo da nam ispriča pojedinosti za koje smo čuli.
- To što sam znao da li će neko umreti, Božji je dar. Čak i kada bi ga lekari otpisali kao jednog popu koji je imao metastaze... Rekao sam mu šta da jede, čega da se kloni, da mora imati amazonsku graviolu, kupinu da jede u izobilju, koprivu da nabere leti i napravi salatu ili da je osuši i pije kao čaj. Da ne jede beli hleb, nego integralni, da ne pije hlorisanu ni kiselu vodu, nego izvorsku. Najpre je znao, a onda čitao o tome. Ispostavilo se da je bio u pravu. Popa je preživeo.
- To je teško obajsniti drugačije, osim verom, Promislom Božjim. Za kupinu sam bio siguran. I sam imam i glas i snagu zahvaljujući kupini. Posle desetak dana konzumiranja kupine povratila mi se snaga posle korone. Malo jedem, imam stalnu kilažu, znam po kaišu. Zgodno je što sredom i petkom, kad postim, jedem voće i pijem čaj. Ako imam riblje čorbe, dobro je, ako nemam, opet je dobro. Posle prve četiri aktivne penzionerske godine, nije se više kandidovao. G%ovorio je, tešio bližnje u nevolji. Razumeo je tuđu muku, posebno tugu, kroz koju je i sam je prošao.
Kada je njegov sin u dvadesetoj godini doživeo saobraćajnu nezgodu, pozvao je bolnicu da pita lekare kako je. Rekli su mu da je operisan, da se dobro oseća, ali je u snu video krov kako pada i znao je. Sin nije preživeo.
- Kada je trebalo brat da se upokoji, video sam kako pada njegova kuća. Pokušao sam rukom da zaustavim. Bilo je to znamenje da će biti nesreća, ali da ja moram učestvovati. Trgao sam se iz sna. Ujutru sam ustao, otišao kod njega i porazgovarao sa snahom. Pitao sam ima li nekih problema u kući. Snaha mi je ispričala da brat hoće da se obesi. Dao sam mu da obuče košulju koju sam sam namazao osvećenim uljem iz crkve i pročitao molitvu da vidim šta mu je sudbina odredila. Sutradan sam ponovo došao i on mi je sve ispričao, zdravog razuma. Ruka u snu je bila moja molitva, potreba za intervencijom. Mirno se upokojio deset godina kasnije.
Ćerka Mirjana obolela je od korone prošle godine. Noć pre nego što se preselila na drugi svet, prota je sanjao poređane vence u njegovoj ulici.
LEK ZA SVAKU RANU Prota Georgije ostavio je dubok trag među meštanima Klenka. Mir, dobrotu i toplinu i dan danas unosi u svaki dom u koji uđe. - Za vreme njegove službe, mnoge stvari smo usvojili. Vodio nas je kroz kroz težak i trnovit put i uvek za svakog imao vremena. U svojim teškim trenucima, ostao je uz nas i nikada mi, kao njegovi parohijani, nismo osetili njegovu tugu. Znao je da, u trenucima velikih tragedija, nađe pristup i lek za opaku ranu koja nije mogla da zaraste bez njegove molitve i priče koja je mogla da se sluša noćima. Uvek nas je usmeravao, bio stub, pružao oslonac i podršku.
- Rekoh sam sebi: „To je korona, ili ja, ili ona“. Saznao sam da je bolesna i da je druga ćerka kod nje. Prvo sam mislio da ću ja otići, ali je sudbina drugačije odredila. Bilo je baš kao što sam sanjao, svi su došli, doneli vence i ostavili na ulici. Rekao sam im da ih odnesu na groblje, da neće kod kuće biti ništa zbog korone. Posle nje sam se i ja razboleo, u januaru, ali sam ozdravio.
Imao je opipljive, žive snove. Kada bi u snu video da se ruši kuća, znao je da „nema života“.
- Već sam se okalio, preživeo sam, a svestan da su moji mili na drugom svetu. Ponekad mi se jave pokojni, naročito supruga, kad joj je imendan, rođendan, ili zdušnice. Imao sam 58 godina kada se upokojila, a ona je bila dve godine mlađa. Crkva brani drugi brak sveštenički, tako da sam ostao sam. Kad se iguman ravanički razboleo, dve godine ga je menjao. I dalje saslužuje, u klenačkoj crkvi, kada su veliki praznici, i pruža utehu onima kojima je potrebna.
Čitaocima Glasa Podrinja poručuje da potraže veru, da je osete i pronađu ono što je pozitivno u religiji.
-Ne moraju biti u crkvi svake nedelje, ali kad dođu, da osete svetinju koja je potrebna duši. Da bi ličnost bila kompletna, mora biti religiozna.
