SEĆANjA NA STARI ŠABAC
BOŽIĆ PRE 150 GODINA
Nekada se Božić nije mogao zamisliti bez snega, pucanja sa prangijama i dečjom radošću u kući. Vremenom su se mnoge stvari promenile u Šapcu. Ništa više nije kao što je bilo pre sto pedeset godina kada je šabačko-valjevski episkop Gavrilo Popović (1811 ““ 1871) bio vladika u našem gradu.
Za Božić su se obavezno spremale pečenice. Ranom zorom kod domaćina dolazio je kasapin da uredi prasiće. Deca bi ložila vatru i čekala da pečenice vrte na ražnju. Običaj je bio da domaćin iz pištolja puca u vis preko pečenice, nakon čega bi to činila i deca. Od pucanja sa prangijama ulicama Šapca širio se oštar miris sagorele šalitre, a neizostavno je bilo takmičenje dece sa Kamička, Baira, Donjeg i Prekog šora u pravljenju najveće prangije. U gradu je odjekivalo kao da se puca iz topova. Bilo je i toga samo što su ti „topovi“ imali cevi duge svega tridesetak centimetara. U njih bi se prvo stavio barut, a zatim sabila piljevina i papir. Pre deset godina jedan takav top u porti crkve u Nakučanima video je Dragutin Dragan Petrović. Bio je napukao jer je neko preterao sa punjenjem.
Božić je počinjao dolaskom položajnika (muškog deteta). Po povratku iz crkve otac je sekao pečenicu i svakom ukućaninu dao po parčence prasećeg srca. Takav je bio red. Za vreme ručka u kući se osećala svečana atmosfera. Otac je stajao u čelu stola, sekao česnicu i svako parče namenjivao ““ kući, radnji, položajniku i redom svima prisutnima.
Domaćin deli parčad česnice. Ukućani polako kidaju parčad tražeći srebrnjak. Uvek je bio jedan sretnik. Nakon božićnjeg ručka domaćin bi prvi ustao, prekrstio se i u sva četiri ugla bacio po orah. Ponovo se prekrstio i lomeći peti orah izgovarao želju: „Koliko je ovaj orah zdrav, toliko zdravlja da bude u kući. Koliko je ovaj orah pun, toliko i kuća da bude puna“. I tako želja za željom. Razbije orah i prekrsti se. Zatim zapeva: „Roždestvo tvoje Hriste Bože“. Deca prihvate njegovo pojanje. Gasi se sveća na stolu, a deca navale na slatkiše na stolu ““ suve smokve, šljive, grožđe i žuti šećer.
Za Božić su se obavezno spremale pečenice. Ranom zorom kod domaćina dolazio je kasapin da uredi prasiće. Deca bi ložila vatru i čekala da pečenice vrte na ražnju. Običaj je bio da domaćin iz pištolja puca u vis preko pečenice, nakon čega bi to činila i deca. Od pucanja sa prangijama ulicama Šapca širio se oštar miris sagorele šalitre, a neizostavno je bilo takmičenje dece sa Kamička, Baira, Donjeg i Prekog šora u pravljenju najveće prangije. U gradu je odjekivalo kao da se puca iz topova. Bilo je i toga samo što su ti „topovi“ imali cevi duge svega tridesetak centimetara. U njih bi se prvo stavio barut, a zatim sabila piljevina i papir. Pre deset godina jedan takav top u porti crkve u Nakučanima video je Dragutin Dragan Petrović. Bio je napukao jer je neko preterao sa punjenjem.
Božić je počinjao dolaskom položajnika (muškog deteta). Po povratku iz crkve otac je sekao pečenicu i svakom ukućaninu dao po parčence prasećeg srca. Takav je bio red. Za vreme ručka u kući se osećala svečana atmosfera. Otac je stajao u čelu stola, sekao česnicu i svako parče namenjivao ““ kući, radnji, položajniku i redom svima prisutnima.
Domaćin deli parčad česnice. Ukućani polako kidaju parčad tražeći srebrnjak. Uvek je bio jedan sretnik. Nakon božićnjeg ručka domaćin bi prvi ustao, prekrstio se i u sva četiri ugla bacio po orah. Ponovo se prekrstio i lomeći peti orah izgovarao želju: „Koliko je ovaj orah zdrav, toliko zdravlja da bude u kući. Koliko je ovaj orah pun, toliko i kuća da bude puna“. I tako želja za željom. Razbije orah i prekrsti se. Zatim zapeva: „Roždestvo tvoje Hriste Bože“. Deca prihvate njegovo pojanje. Gasi se sveća na stolu, a deca navale na slatkiše na stolu ““ suve smokve, šljive, grožđe i žuti šećer.
Najnoviji broj
18. april 2024.
