Dve inherentne priče

Šapčanke i Šapčani su krajem 2022. godine bili u prilici da vide dve samostalne izložbe koje su predmet mog interesovanja u ovom prikazu. Prva manifestacija pod nazivom Vinaverov svet 2022. „Lubarda - jedna priča“organizovana je u saradnji sa Ministarstvom odbrane Republike Srbije, Muzejem Jugoslavije i Kućom legata kao vlasnicima ove vredne umetnikove zbirke. Priređena je u periodu od 25. novembra do 23. decembra u Galeriji Narodnog muzeja u Šapcu. Druga, prikazana u Galeriji Biblioteke šabačke jeste samostalna izložba ulja i akrila na platnu mladog umetnika iz Badovinaca, Aleksandra Bajunovića koji je upravo završio master studije na Akademija umjetnosti u Banja Luci. Ova likovna smotra je održana u periodu od 30. 11. do 14. 12. i produžena je par dana i u tom produžetku dva puta sam je posetio.

Moguće je pronaći određenu koincidenciju ove dve likovne manifestacije koje su se našle u ovim izlagačkim prostorima našeg grada kada smo mogli da se pobliže upoznamo sa poetikom ovih umetnika. Iako su u medijskom prostoru dobile značajno mesto, posebno prva smotra, nekako su naše sugrađanke i naši sugrađani propustili priliku da se bolje upoznaju sa tematikom ovih dešavanja. Možda je jedan od razloga medijska, globalna smotra Svetskog fudbalskog prvenstva koja je održana u Kataru što govori da osećamo bliskost sa nekim udaljenim događajima od neposrednih dešavanja u našem okruženju.

Siguran sam da su ove dve izložbe zaslužile da im se, post festum, posveti pažnja gde iznosim lične opservacije o gore pomenutim manifestacijama a odnosi se na posećenost. Neka ovo bude povod da se, nekako na tren, zaboravi na najsporedniju stvar na svetu od koje se konstantno nešto očekuje na nacionalnom nivou, od taktike, beskrajnih komentara do gradnje nekog, nacionalnog stadiona.

Primarna ideja jeste da se iz virtuelnog pera profesionalnog umetnika i profesora, približi problematika ovih kulturoloških pojava koje se, zasigurno, ne mogu smatrati marginalnim događajima u našem gradu. O gradnji ili renoviranju neke stare građevine kao mesta moguće savremene galerije u našem gradu sigurno da nema pomena u javnom prostoru sem u redovima ovog autora koji bi takvu ideju zasigurno podržao. O tome je, svojevremeno, sa velikim entuzijazmom govorio slikar Slobodan Peladić od dvehiljaditih godina do kraja života.

PRVA PRIČA:
U Galeriji Narodnog muzeja bile su izložene uljane slike, crteži, skice, fotografije, arhivska foto dokumentacija Petra Lubarde gde smo mogli da se upoznamo sa delom velikog jugoslovenskog umetnika. U postavku je uključen svaki segment iz Lubardinog bogatog opusa, od porodične hronologije i životnih tokova do profesionalnih uspona koja su se kretala u širokom spektru. Put stvaralaštva često je determinisan društvenim i političkim odlukama, a vreme kada je Lubarda stvarao bilo je izuzetno teško, mislim na vreme neposredno pre i tokom Drugog svetskog rata.

Da li smo u ovom veku izgubili tako potrebnu koncentraciju i pažnju i postali nedovoljno
zainteresovani za one vrednosti o kojima je govorio Vinaver kada je pisao o umetniku?

Detalj koji je privukao moju pažnju u ovoj postavci nalazio se u prvoj prostoriji na ulazu sa leve strane, gde je tekst Stanislava Vinavera o završenoj Lubardinoj izložbi u Galeriji ULUS, što govori o iskrenom stavu pesnika o stvaralaštvu slikaru: „Kada je Lubarda, pre kratkog vremena, izlagao svoje slike u ULUS-u bilo nas je nekoliko koji smo išli svaki dan da te slike gledamo. Svaki dan u toku čitavog meseca dana!“

Ova Vinaverova opservacija je svedočanstvo o odanoj i poželjnoj publici pedesetih godina prošlog veka koja je imala strpljenja da piše i dovoljno vremena da gotovo, svakodnevno obilazi događanja vredna pažnje na zidovima stare galerije ULUS-a koja se tada nalazila na Terazijama. Da li smo u ovom veku izgubili tako potrebnu koncentraciju i pažnju i postali nedovoljno zainteresovani za one vrednosti o kojima je govorio Vinaver kada je pisao o umetniku?

DRUGA PRIČA:
Na galerijskim zidovima Biblioteke šabačke bilo je izloženo nekoliko slika na platnu mladog umetnika Aleksandra Bajunovića. Radovi su tematski i prema sadržaju manje- više koherentni, zastupljene su žanr scene iz svakodnevnog umetnikovog života, a nazivi su: Kuća na prodaju, Zalivanje, Hajde da se igramo, Klanje pilića, Otac, Balkanska kula i druge.

Uljana slika Balkanska kula koja je bila postavljena na centralnom mestu Galerije, grandiozna je prema dimenzijama, to je alegorija o Srbiji kao zemlji velikih i obično, nezavršenih kuća. Tekst u katalogu gde autorka pravi poređenja između balkanske i gradnje Vavilonske kule ostavlja nas u nedoumici, o tome da li se govori na način kako je to umetnik imao u vidu. Objekti su na našim prostorima megalomanski, okućnica se referiše na idealizaciju shvatanja o stvarnim i zamišljenim potrebama.

Umetnik je na radovima ogolio srpski mentalitet što podrazuva pojam nedovršene gradnje i antipod, prisutna je tema prodaje kuće i imanja, što je imanentno svakoj osobi. Na prvom izloženom platnu, kada se uđe u galeriju sa leve strane, izloženo je delo pod nazivom Kuća na prodaju, koju je osmislio i prikazao kao centralnu kompoziciju gde je krečom odnosno kistom i belom bojom na platnu ispisano krupnim, belim slovima, „Prodaje se“ i brojem mobilnog telefona.

izložba Aleksandra Bajunovića u biblioteci šabačkoj (foto: Stranica Aleksandar Bajunović)

Ostale slike su tematski vezane za umetnikovu stvarnost gde su akteri žene i muškarci koji učestvuju u svakodnevnim poslovima zalivanja povrća u plasteniku, seoskim poslovima, pripremi hrane ili pravljenju improvizovanog terena za dečju igru i sl. Radovi sa kojima smo se suočili u prostoru Biblioteke šabačke bili su obično usamljeni bez prisustva publike. Slike o našem stvarnom otuđenju gde možemo da osetimo kako se udaljavamo od neposrednog kontakta sa radovima velikog formata.

Gde se ogledaju sličnosti a u čemu su razlike životne i stvaralačke dva umetnika? Njihova dela bila su izložena u dve institucije kulture u Masarikovoj ulici, jedna preko puta druge. Dovoljno da razumemo da Lubarda i Bajunović imaju dosta toga da saopšte današnjem posmatraču kome je pojam stvaralaštva TABULA RASA.

Umetnik je na radovima ogolio srpski mentalitet što podrazuva pojam nedovršene gradnje i antipod,
prisutna je tema prodaje kuće i imanja, što je imanentno svakoj osobi

Petar Lubarda je rođen na početku veka, 1907.u selu Ljubotinja kod Cetinja, dok je Aleksandar rođen 1995. u Badovincima, opština Bogatić. U našoj svesti ta godina se obično vezuje sa potpisanim mirovnim sporazumom u Dejtonu kada je okončan jedan nejasan projekat poput gradnje megalomanskih i nedovršenih objekata na ovim prostorima. Naša hud u svakom pogledu je u korespodenciji sa počecima, tokom i krajem ratnih dešavanja, Lubarda je rođen u osvit sveopšteg ljudskog posrnuća i Velikog rata u kojima su se Crna Gora i Srbija, najpre odvojene, da bi se nakon balkanskih i Prvog svetskog rata ujedinile i uspostavile osnovu za potonju kraljevinu SHS, a zatim prvu južnoslovensku državu.

U drugačijoj konstelaciji snaga i odnosa prema društvenom i političkom kontekstu, devedesete godine prošlog veka obeležene su kao, navodna, konstruktivna struktura dve jedinice sa nejasnim kontinuitetom od osnivanje i ograničenim trajanjem. Saveznu državu, koja je bila brojno i teritorijalno manja od prethodne, činile su Srbija i Crna Gora, naslednice slavnih predaka u kojima su rođena ova dva umetnika čiji su radovi u korespodenciji sa istorijskim, kulturološkim i društvenim dešavanjima na trusnom, balkanskom prostoru .