Zaboravljeni ili otpisani

Poštovana redakcijo,

Redovan sam čitalac Vašeg cenjenog lista, pa ovim putem želim se obratiti i podsetiti javnost za one koji su dobro činili za ovo društvo a jednostavno su zaboravljeni ili čak i otpisani. Svoju priču podeliću u tri segmenta: odrastanje, radni vek, i doprinos davalaštvu krvi.

Rođen sam u selu Nakučani prošlog veka 50-tih godina. Život moj i mojih vršnjaka bio je isti. Nismo se mnogo razlikovali ni po standardu ni po načinu života. Osnovne igre bile su: između četiri vatre, trule kobile, krpane lopte i skijanje na dve šarovke ili džak napunjen slamom. Nekima je osnovni i jedini obrok bila mleko u prahu, sutlijaš a ponekad i neka slatka krofna koju je vešto pravila tetka Dana. I pored tako teškog životnog odrastanja Nakučani su podarili dosta umnih i pametnih ljudi. Mnogi od njih sada nisu sa nama, pa neka im je večna slava i neka počivaju u miru. Prvo narodno pozorište bilo je u tom selu, crkva koja je stara skoro vek i po, a još je u dobrom stanju ali nažalost nema parohijana ili su zaboravili da je crkva sveto mesto okupljanja. Posebno ističem čoveka, prvog srpskog đenerala Ranka Alimpića čija česma istim tempom teče još od 1884. godine. To je velika zadužbina i dokaz da veliki ljudi večno traju.

Nakučani su dali i ovom društvu podarili dosta lekara, oficira, prosvetnih radnika, inženjera i mnogih drugih. Nedavno sam posetio školu i Dom u kome smo se rastali posle osmog razreda 1965. godine. Ne mogu da verujem da još tako nešto postoji. Dom je u takvom stanju kakav je bio pre 50 godina, jedna ruina da se čovek uplaši. Neka služi na čast, mesnoj zajednici i opštinskim organima koji su to selo zaboravili da postoji. Ovo je ujedno i poziv nekima koji to mogu i osećaju potrebu da pomognu u obnovi Doma, otvaranju prodavnice. To su neki preduslovi zadržavanju mladih da ostanu na selu.

Nakučani su postali poznati i u Americi i šire. Avion NATO-a 1999. godine 2. maja pao je baš u moju šumu i tom prilikom uništio moj posed a takođe i kuću koja je udaljena od pada aviona 120 metara. Izašli su opštinski organi, šumske uprave i građevinske i nspekcije i konstatovali veliku štetu. Uredno sam podneo zahtev za pomoć i obeštećenje 18.09.2000. godine. Nikada taj zahtev nije stavljen na dnevni red ni jedne sednice do dan danas. Obratio sam se uredno i beogradskoj vojnoj oblasti gospodinu Jovanoviću, dobio sam odgovor ”šteta će Vam biti nadoknađena kada Srbija naplati ratnu štetu učinjenu NATO napadom” – to znači nikada.

Došle su tada i tranzicije u firmama. Kao oluja protutnjale su u 32 Radne organizacije. Narod se našao na ulici i beznađu. Šabac je to najviše osetio. Radio sam u R.O. ”Dragan Srnić” čije ime i sada sa ponosom izgovaram. Nova vlast koja je došla posle 5. oktobra prvo je izbrisala istoriju, odnosno izbrisana su mnoga imena narodnih heroja. Sramota i greh. Kao radnik R.O. ”Dragan Srnić” radio sam punih 40 godina bez dana bolovanja i minuta zakašnjenja. Za takav rad dobio sam ništa. Tu sam školovao decu, dobio stan koji sam naravno otplatio i mnogi nameti i doprinosi koji su nas pratili.

Pred sam raspad firme sa mojim direktorom obratili smo se gradskim vlastima za pomoć da ne odemo u stečaj. I gle slučaja dobio sam odgovor”Mijo, što pre shvatiš da društveno mora da propadne, biće ti lakše”. Moram da priznam odgovor je bio diplomatski ili bez komentara.

Pamtim vreme kada smo ispred firme išli u posetu pokojnoj tetka Jeci Srnić, koja je u ratu izgubila četiri sina i muža. Uredno posluženi, pričala je o njima, govorila da su tu sa njom stalno. I oni su pali u zaborav. Tuga mi je za mojom firmom koja je imala i perspektivu i budućnost. Ostalo je 226 radnika bez posla. Neki još uvek penziju nisu stekli ili je neće ni dočekati.

Za vreme rada bio sam poverenik Crvenog krsta i višestruki davalac krvi. Od 1979.godine pa do 2016. godine podario sam 169 boca krvi i bio sam jedan od najvećih davalaca u Srbiji, a 32 godinebio sam volonter Crvenog krsta. Međun prvima zaveštao sam organe posle smrti. Posebno mesto u mom životu zauzima davalaštvo krvi i mogu da kažem da sam među prvima uspeo da transfuziju dovedem u firmu još 1985. godine. To je bilo i vreme kada se takmičarski davala krv. Bilo je i posebnih nagrada u vidu rekreacije i slobodnih dana. 2014 i 2015 bio sam nominovan za nagradu Šapca za doprinos humanosti. Tu nagradu nisam dobio jer nisam bio deo tadašnje vlasti.

U transfuziji sam se osećao kao najdraži, osoblje ljubazno i prijatno a zaslugu za to naravno treba pripisati doktorici Vesni Simić i doktoru Mitketu Brajiću. U Crvenom krstu proveo sam dosta vremena i vežu me mnoge uspomene. Bio sam deo tima egzodusa naših ljudi iz Bosne. Donešene su značajne i teške odluke. Obnova i dogradnja Crvenog krsta kao i hala u Carinskoj zoni od koje se i dan danas finansira Crveni krst. Posebno ističem ljude koji su tome mnogo pomogli. Tadašnji sekretar Crvenog krsta Milutin Šestić, bio je nosilac zadatka i treba mu ukazati veliko poštovanje. Izuzetna zasluga pripada i doktoru Stevi Stankoviću – legendi našeg zdravstva kao i Maci Žunić, Stani Munjić, Zoranu Radukić, Momiru Vešić, Mikanu Dovragović, Slavku Radovanović i drugima kao i mojoj malenkosti. Posebnu zahvalnost ima u svemu Stanka Popović i Jelena Stojnić koje su upokojene, neka im je večna slava.

Na kraju moram da kažem da ovo nije žal za mladost već samo da se likovi ne zaborave ili otpišu, jer ko se prošlosti stidi, budućnost mu neće biti sjajna. Došla je i pandemija koja mi je uzela deo mog života, moj prvenac i najdraži cvet odnela je a mene je ostavila da patim do kraja života. Imam petoro unučadi, svi su sjajni i odlični đaci. Neki su u sportu nosioci zlatnih medalja. Oni su moj ponos i radost i njima se ponosim.