Omaž jednoj mladosti

Šta je cepelin? Tip vazdušnog broda kojeg je razvio grof Ferdinand fon Cepelin početkom 20. veka. To je vretenasta letelica lakša od vazduha, izduženog oblika sa sopstvenim pogonom.

Šta je Led Zeppelin? Ako ima takvih koji nisu čuli za legendarne rokere, kratko pojašnjenje: Dok su 1968. Bitlsi i Rolingstonsi dominirali top-listama sa obe strane Atlantika, polako se probijala engleska grupa Led Zeppelin koja je imala krucijalnu ulogu u stvaranju novog muzičkog žanra – hevi metala.

Šta je Zeppelin za Šabac?
Mnogo više od muzike. Mladost. Druženje. Neko drugo vreme... Klinci koji su tamo odlazili i završavali turu po gradu odavno imaju svoje klince, a mnogi i unuke.

Nedavno je, na iskraju januara, kultni kafić ponovo počeo da radi kao Udruženje ljubitelja rok kulture. Na svečanom otvaranju okupili su se stari i budući Zeppelinaši, koji neguju rok kao način života.

- Nas nekoliko entuzijasta došlo je na ideju da pokrenemo prostor, gde ćemo se okupljati kao u mladosti. Želeli smo da ponovo zaživi kafić u kome smo odrastali. Svi su dobrodošli, kaže lekar Radivoj Petrović, jedan od vlasnika.

Zeppelin je bio prvi rok kafić u Šapcu. Zanimljivo je da je na tom mestu, pre Prvog svetskog rata, postojala kafana Žuta lađa. Čuveni gazda Panta je tu 7. decembra ‘85 otvorio kafić, koji pamti sve lepote i ludosti jedne mladosti.

- Sećamo se i svi mi koji nismo slušali narodnjake, a tada je bila sramota slušati narodnjake. Ostao sam veran rok kulturi i danas. To je više od muzike, dodaje lekar i bajker koji je bio jedan od onih koji su napravili prvi Moto skup sa pokojnim Mićkom 94 godine - On je bio pokretač, a ja sam mu pomagao i učestvovao u toj priči. Igrom slučaja, skup je napravljen kod mene u vikendici.

Udruženje već ima oko stotinak članova. Za sada je prostor otvoren za sve, ali kada zaživi, biće samo za članove kluba. U planu je da se svakog vikenda angažuju konobari koji su radili u starom Zeppelinu.

- Sve smo pozvali, niko nas nije odbio, iako sada rade sasvim druge poslove. Prvog vikenda radili su Slava i Bata Dević, razgovarao sam sa Panom, Anom, Sanjom, Mujom, Colom Šerpicom, Zvonkom Vrkljanom.... Žao mi je što pokojni Darkić nije sa nama. Pamtim Kepu, Miću Bradonju, Čedu Bosanca... Počeo sam da izlazim ‘87, još kao klinac, sa 15-ak godina.

Kafić je renoviran, ali je ostao njegov imidž. Promenjene su pločice, uređen toalet, postavljena klima, „samo je dodato ono što je primereno današnjem vremenu“, ali je ostao duh starog Zeppelina.
Na otvaranju je bilo prepuno. „Skoro sve ljude ovde znam“, „Osećaj je isti kao kad smo bili klinci, neverovatno“, „Vratili smo se u ono vreme, u zdrav razum“, neki su od komentara.

A U KOKTELU - ČIVIJA
„Jedne večeri, Panta je tražio da mu napravimo neki koktel, a da bude malo i alkohola. Palo mi je na pamet da napravim koktel od svega što postoji u kafiću. Uzeo sam kriglu za pivo i sipao svako piće koje smo imali te večeri, sve likere, žestinu, pivo, vino, sokove, koka-kolu, po čep, po pola čaše.. To je dobilo neku neku tamno braon boju. Rekao sam samom sebi: „Ako on preživi ovo, ima strašnu mašineriju u stomaku“. Izneo sam mu čašu od 0,7 u kojoj je bila doza svega što se te večeri pilo. Sutradan je došao trezan i rekao: „Ala mi je prijao onaj koktel...“
(Miroslav Panić Pana)

Generacije mladih koje su odrastale u prvoj rok bazi u Šapcu vratile su se 30, ili 35 godina unazad te večeri. A kako je bilo davne ‘85. godine kada je otvoren prvi Zeppelin? Razgovarali smo sa Miroslavom Panićem Panom.

- Preko dana se tiho puštala rok muzika, uveče disko, a onda ponovo rok. U početku nije bio predviđen da bude rok kafe u koji je kasnije prerastao. Sanja i Darko su radili kao konobari, a ja sam prešao u šank iz Apisa. Kad sam došao, počeo da puštam rok muziku. Hitove smo ostavljali za kraj. Aktivirali smo Atomce. Snimio sam nekoliko pesama na jednu kasetu koju smo furali celu jednu godinu. Onda su „došli“ Deep Purple, Juraja Hip, Whitesnake... Veče smo završavali pesmom Fool for your loving, a Kleptonova Layla je bila odjava. Svake večeri je bilo puno, seća se Pana.

Nijedan kafić nije bio šminkerski u to vreme. Nismo ni mi. Bili smo manje više isti, srednja klasa, gradska ekipa, urbana priča.

- Znao sam sve ljude koji dolaze, od ‘58 do ’68 godišta. Kada su radili Nindža i Slava, tada su dolazile i generacije sedamdesetih. Uvek je bilo dobro raspoloženje. Radio sam sa Čedom Bosancem i Zvonkom Vrkljanom. Na kraju bismo dohavatili metle i džogere i svirali na njima. Čeda je pevao na jedan džoger, a Zvonko i ja svirali „gitare“. To je trajalo desetak, petnaest minuta i bilo propraćeno ovacijama. Takva je bila atmosfera. Tada nas je najviše jedne za druge vezivala muzika, koja je bila osnovni vid komunikacije. Tako smo se prepoznavali.

U prvoj i čuvenoj postavi konobara, radili su Aleksandra Sanja Jeremić i pokojni Darko Fric.

- Kada je kafić otvoren, u početku je radilo Pantino društvo, ali je to kratko trajalao. Posle mesec dana, počeli smo da radimo Darko i ja. Posle je došao Fanđo pa Pana, a uporedo sa njim i Zvonko. Mi smo bili najduža postava. Ostala sam do kraja ‘88. Bilo je još mnogo ljudi koji su radili posle mene. Posle Pantine smrti, počelo je da se osipa. Milim da je kafić zatvoren sredinom devedesetih, kaže Sanja koja sada radi kao službenik u banci.

Od nje smo saznali da je Panta ceo život želeo da ima takav kafić. Taksirao je u vreme Olimpijade u Sarajevu da bi zaradio novac da ostvari svoj san.

- Bila su to druga vremena, slušali smo dobru muziku, imali stare i nove ljubavi, prepričavali kojekakve dogodovštine, nikakvih problema nije bilo. Zeppelin je bio nešto bez čega se nije moglo.

Sanja je tamo upoznala svog supruga Slobodana poznatog pod nadimcima Boban, Slober, Čarli. Verili su se u omiljenom kafiću krajem ‘88 i napravili žurku. U braku su 35 godina i imaju odraslog sina Nikolu.

- Ništa ja tu ne bih menjala. U Zeppelinu nam se dogodila mladost u koju smo se vratili na otvaranju. Setila sam se kad je Panta prvi put pustio video spotove, to je za nas bilo vauuu. Na otvaranju su, pored ljudi koji su tu odrasli i otvorili novi Zeppelin, bila i njihova deca sa svojim društvom, koja su uz svoje roditelje naučila da slušaju rok. Videla sam i koliko ljudi više nije sa nama... Panta, Darko, Fanđo... Bilo je prilično nostalgično.

Sve što bismo za kraj našeg novinskog teksta hteli da kažemo o prvom i drugom prvom Zeppelinu, već je napisala Sanja kao komentar na fejsbuku:

„Nemoguće je spomenuti sve konobare i one koji su dolazili. Duboko verujem da će sadašnji vlasnici uspeti u nameri da Zeppelin održe u starom sjaju, da će tu odrastati neke nove generacije, a da će svi stari Zeppelinaši, uključujući i one koji su došli posle nas, dobiti svoju šansu da se i o njima napravi neka priča i javno objavi, možda, hronologija od ‘89 do devedesetih”.

M.F.

Info

Berza

Omaž jednoj mladosti

Beležnica

Остале вести

Najnoviji broj