Vizionar briljantnog uma

U zimu sličnu ovoj, iznenada je, u vreme kada je mogao još mnogo toga da ostvari u biblioterkarstvu, publicistici i nauci, u Šapcu preminuo Vlastimir-Vlasta Erčić, voljeni profesor generacija studenata Filozofskog fakulteta u Sarajevu i Više pedagoše škole u Šapcu, istraživač, pisac, čovek neverovatne energije i briljantnog uma.

Rođen je u Mačvanskom Pričinoviću, 21. novembra 1927. godine u radničkoj porodici. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a Gimnaziju u Šapcu.

Erčićeva doktorska disertacija „Istorijska drama kod Srba od 1736. do 1860. prva je disertacija koja je odbranjena na Katedri za književnost u Sarajevu i predstavlja značajno naučno delo. Njegov doprinos nauci o književnosti ogleda se u obradi dramskog stvaralaštva i rekonstrukciji pozorišnog života u Srbiji u 18 i 19 veku: Počeci srpske drame (Beograd, 1987) i Manuil (Mihail) Kazačinski i njegova tragikomedija (Novi Sad, 1980).

Bio je u prvoj generaciji posleratnih maturanata Gimnazije u Šapcu, a po oslobođnjeu, pridružio se NOB-u i bio član USAOJ-a. Nakon dve godine (1947), upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, Odsek za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Studirao je i radio naporedo. Bio je redaktor vesti na Radio-Beogradu i korektor i redaktor u Izdavačkom preduzeću Tehnička knjiga. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1952. godine. Iz Beograda je otišao u Prokuplje, na mesto nastavnika Državne više gimnazije. Tu je počeo intenzivnije da se bavi bibliotekarstvom i naučno-istraživačkim radom. Pre odlaska iz Prokuplja, gde je živeo četiri godine, postao je počasni upravnik Gradske biblioteke.

S obzirom da je izabran za asistenta na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, u gradu na Miljacki počeo je da radi na Katedri za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Dve godine (1958-1960) bio je lektor za srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu u Dižonu. Doktorsku disertaciju na temu Istorijska drama u Srbiji od 1736. do 1860. godine, odbranio je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, u oktobru 1963. godine. Na istom fakultetu, naredne godine, izabran je za docenta za predmet Istorija jugoslovenske književnosti.

„Volim ono što je sutrašnje u današnjici.“

U Šabac, voljeni grad svoje mladosti, vratio se u septembru 1964. godine, gde je radio najpre kao profesor, a potom direktor Više padagoške škole. Generacijama studenata ostao je u nezaboravnoj uspomeni, kao omiljeni, ali pravični pedagog. Studenti su voleli da slušaju njegova predavanja, autentična predavanja iz kojih je izbijala ogromna erudicija. I danas ih pamte.

POSEBAN ČOVEK
„Prof. dr Vlastimir Erčić bio je posebna pojava i kao profesor i pedagog, kao ličnost koja je nama studentima imponovala svojom erudicijom, stavom, pristupom. Njegova predavanja bila su posećena kao najpoznatije filmske projekcije, jer je umeo nenametljivo, ali direktno i snažno da prenese svoju ogromnu erudiciju iz književnosti i da utiče na nas da zavolimo knjige, da im se vraćamo i čitamo ih ponovo, da obratimo pažnju na detalje koje smo propustili. Stvarao je generacije izvanrednih nastavnika i profesora srpskog jezika. I danas je ostao u mom i srcu mnogih mojih prijatelja iz studentskih dana kao neposredan, skroman čovek, neverovatno prijatan i, što je najvažnije, privržen svojim studentima i svim ljudima dobre volje.“
(Nekadašnji Erčićev student, književnik Dragan Filipović)

U Narodnu biblioteku “Žika Popović” došao je početkom oktobra 1970. godine. Sedam godina je bio upravnik, a dve poslednje, do odlaska u penziju 1989. godine, savetnik u Biblioteci.

U knjizi “Znameniti Šapčani i Podrinci”, Branko Šašić napisao je o profesoru Erčiću: “Spisateljskim i naučno-istraživačkim radom počeo je da se bavi još od gimnazijskih dana. Prostranih duhovnih vidika i širokog dijapazona interesovanja, ogledao se u slavističkoj nauci, bibliotekarstvu, kulturi i obrazovanju, ostavljajući iza sebe trajne i postojane tragove. Oštar um, bogat fond znanja, sugestivna elokventnost i potpuna posvećenost onome što je radio i čime se bavio, činili su ga posebnim. Bilo je u njegovoj ličnosti nesvakidašnjeg magnetizma, kojim je plenio i vezivao za sebe i svoje projekte veliki broj saradnika na koje je neštedimice prenosio svoje bogato iskustvo. Bio je veliki pregalac, nepomirljivi i bespoštedni entuzijast koji se nikad nije zadovoljavao postignutim, katkad rizikujući da njegove vizionarske ideje budu ocenjene i proglašene megalomanskim...“

Bio je dugogodišnji rukovodilac Seminarske biblioteke pri Katedri za istoriju jugoslovenske književnosti u Sarajevu. Znanje i iskustvo koje je stekao u bibliotečkoj delatnosti, Vlasta je teorijski uobličavao i praktično primenjivao, ne samo u Šabačkoj biblioteci, nego je, svojim elaboratima dao zapažen doprinos razvoju bibliotekarstva u Srbiji. Bio je član Izvršnog odbora Saveza bibliotečkih radnika Srbije, Komisije za književnost, bibliotekarstvo i izdavačku delatnost pri Republičkoj zajednici kulture Srbije i Zajednice matičnih biblioteka Srbije. Bio je dugogodišnji član tima narodne biblioteke Srbije koja je radila na uređenjeu književnog fonda biblioteke manastira Hilandar u tri navrata i manstira Lepavina, kao i na opisu stare i retke slavenske knjige u Ohaju.

ŽIVA USPOMENA
„Živo ga se i jasno se sećam. Pred moj polazak u prvi razred, deda Vlasta je došao kod svoje sestre, moje bake, sa kojom je bio blizak. Oni su razgovarali, a a ja sam ga gledala kao nestvarno biće. Pozvao me je da mu sednem u krilo, pomazio me po glavi, a baka mu je rekla da znam veliki broj pesama napamet, jer je ona imala potrebu da me uči, a ja potrebu da budem naučena. Tražio je da mu nešto odrecitujem i počela sam sa Ženidbom Maksima Crnovjevića, iako je nisam znala celu napamet, više sam je prepričavala.

Foto: Privatna arhiva

On je začuđeno pogledao i rekao baki da sam mala za tu pesmu. Sve vreme sam sedela kod njega u krilima i to mi je jedino, ali najživlje sećanje ne samo na njega, nego iz celog detinjstva. Rekao mi je da je jako važno da čitam, da se obrazujem i da je Biblioteka nezaobilazan prostor u našem gradu. Moj drugi susret sa njim bio je za vreme studija,jer su njegovi Počeci srpske drame i dan danas jedina literatura kod profesora Mila Lompara. Treći moj susret je kad sam se zaposlila u Biblioteci šabačkoj i detaljnije upoznala sa periodom kada je bio direktor.
(Erčićeva unuka, Kristina Aleksić, urednica kulturnih programa u Biblioteci šabačkoj)

Učestvovao je na brojnim naučnim savetovanjima, simpozijumima i skupovima iz slavistike, bibliotekarstva i kulture. Zahvaljujući njegovoj upornosti i posvećenosti, Biblioteka u Šapcu bila je izdvojena iz Kulturno-prosvetne zajednice i postala samostalna ustanova. Aktivirao je stručni rad, organizovao kulturno-prosvetnu aktivnost u čijem je centru bila knjiga, okupljao čitaoce i pisce. Književni fond obogatio je nabavkom naučne, stručne knjige i periodike. Razvio je bogatu mrežu bibliotečkih ogranaka u radnim organizacijama, mesnim zajednicama i selima, radio na razvoju bibliotekarstva u Podrinju. Pokrenuo je pitanje obaveznog primerka umetničke, naučno-popularne knjige u matičnim bibliotekama.

„Erčićevo zalaganje za kulturni preobražaj šabačke sredine i njeno uklapanje u tokove savremenih privrednih, društvenih i tehničko-tehnoloških dostignuća, zatim, njegovo opredeljenje za knjigu, za koncept savremene biblioteke u skladu sa potrebama nauke i kulture, za ideju da ona postane sastavni deo života i rada svakog čoveka čini ga jednim od najznačajnih kulturnih pregalaca“ (Dragomir Lončar, Čovek kome je knjiga obležila život).

Najbrži i najvažniji razvoj Biblioteke u Šapcu, sređivanjem i obnavljanjem fondova, kao i osposobljavanjem kadrova, zabeležen je u Erčićevo doba. Pod njegovih rukovodostvom ova ustanova kulture nagrađena je najvećim bibliotečkim priznanjem - Nagradom Milorad Panić-Surep.

Prof. dr Vlastimir Erčić dobitnik je Povelje NBŽP (1987) i Nagrade Žika Popović (1988).