Radislav Rade Alimpić, poznat kao Rade Roda, i Vojkan Vujanović družili su se osamdesetih i mnogo putovali. Vojkan je radio u Kompasu, prvoj turističkoj agenciji u Šapcu, kada su krenuli u avanturu. Pre toga su mnogo puta obišli Italiju, Tursku, Grčku, Poljsku, organizovano, ili vozom, ali nikada kao tada. Hazarderski
Priča o Vojkanovom i Radovom avanturističkom putovanju počinje u avgustu ’87. godine. Sedeli su u Boemu i pili prepodnevnu kafu, kad je Radu sinula ideja: „Hajde da idemo na neko putovanje“.
- Kako da idemo, čime? - Peglicom. - Šest godina starom peglicom?!
Dogovorili su se „u dve reči“, Rade je otišao kod pokojnog čika Milana da mu pregleda auto i dobio njegov blagoslov za put: „Da sam na vašem mestu, ne bih krenuo, ali da sam vaših godina, sigurno bih. I dodao: „Srećan put!“ To je presudilo da krenu na put peglicom kroz Evropu.
Šapčani su ih ispratili u neverici.
Maršrutu su pravili usput. Imali su prijatelje u Nemačkoj, Holandiji i Belgiji, što im je davalo izvesnu sigurnost.
Početak puta i Kranjska gora, Foto: Privatna arhiva
Odlučili su da idu na Gorenjsko sedlo, granični prelaz zapadne jugoslovenske granice u današnjoj Sloveniji, koji su izbegavali autobusi i kamioni usred leta. Peglica je „stenjala“, gledali su ih austrijski i naši carinici u čuđenju, a onda su se spustili u Alpe. Prvo jutro proveli su u Kranjskoj gori.
- Bilo je hladno, ogrnuli smo svako svoju vreću za spavanje. To je bilo najvažnije. Osim vreće, na put smo poneli par šortseva, donjih delova trenerki, majice i novac.
Na putu punom raznih dogodovština proveli su skoro dve nedelje i prešli oko 4.700 kilometara. Peglica ih nije izneverila. Jedini problem imali su kad im je guma pukla pred Cirihom.. Jednom prilikom, plovak nije pokazivao pravo stanje i ostali su bez goriva u toku noći, ali su se snašli. S obzirom da peglica ima mali rezervoar, punili su ga na svakih 150 kilometara.
Obišao sam 47 zemalja. Prvo sam naučio svoju decu da putuju i da mnogo toga vide i nauče. Za nova pokolenja i generacije poručujem: „Putujte, to će vam jedino ostati u sećanju
Rade je sve vreme vozio, ali ga je njegov saputnik dobro poznavao i razumeo. Znao je da izađe iz kola i spava u vreći, da bi ovaj mogao da se odmori. To nije bilo njihovo prvo putovanje, ali je bilo hazardersko. Imali su dvadeset i kusur godina.
- Najveća fora je u tome što peglica nema gepek. Stvari smo držali napred i na zadnjem sedištu. Kad bi nas uhvatila kiša u toku noći, nismo mogli da spavamo u vrećama, nego u autu i ujutru bismo izvlačili jedan drugog u delovima, kaže Vojkan i doziva sliku - U Cirihu smo, Rade parkira peglicu ispred hotela Hajat između mercedesa i rols rojseva. Nas dvojica smo uzeli peškire, četkicu za zube i kaladont i ušli u hotel da se umijemo. Lift boj nam je otvario vrata, na čuđenje svih koji su nas videli. Bili smo otečeni, jer smo spavali u autu.
FASCINIRANI HOLANDIJOM „Interesantno je što smo obojica želeli da vidimo kulturno-istorijske znamenitosti. Tačno smo znali gde da idemo i šta da gledamo. Holandijom smo bili fascinirani, nepreglednim poljima lala, vetrenjačama, šetali po suncu i kiši, uživali, kupali se u jezeru gde je temperatura vode kao u Savi, iako je okean u blizini. Nije nam se išlo u Roterdam, to je lučki grad, bio nam je cilj da dobro upoznamo Amsterdam. Bili smo šokirani kada smo videli koliko ljudi vozi bicikl, koji je i danas glavno prevozno sredstvo.“
Bili su atrakcija gde god bi se pojavili. Ljudi su se fotografisali sa njima, nisu ni znali šta je peglica. Gledali su gume, motor, proučavali prevozno sredstvo koje do tada nisu videli - poljski auto koji je rađen za istočno tržište.
U Amsterdamu su je parkirali na mesto predviđeno za bicikle, jer nije bilo mesta na parkingu. Niko to nije shvatio kao problem.
Radova razglednica iz Amsterdama, Foto: Privatna arhiva
Išli su na kupanje u jezerima po Holandiji, večeri provodili po klubovima, hranili se gde se zateknu, u restoranu, fastfudu, marketu... Ali, čivijaši uvek imaju sluha za nešto više.
- Videli smo muzej Van Goga, Pomorski muzej u Amsterdamu, draguljarnice, obilazili istorijske znamenitosti, bili na Latinskom trgu gde su muzicirali orkestri iz Južne Amerike - Perua, Čilea, Argentine...
Vojkan ispred vetrenjače u Holandiji, Foto: Privatna arhiva
-Ceo trg je odjekivao od muzike, bilo je prepuno turista. Amsterdam je metropola koja je uvek aktuelna. Malo smo se razočarali Briselom, nismo očekivali da je toliko mračan, imali smo utisak da smo na drugom kontinentu.
Najjači utisak na njih ostavio je gradić Gent koji je živopisan, urađen u gotskom stilu, sa kanalima i rekom koja prolazi kroz srce grada. Iznenadilo ih je da je Luksemburg mali i ubedljivo najskuplji grad. Najduže su ostali u Amsterdamu, a u Arnemu su proveli tri dana.
Ako imate novca, uložite u nešto vredno. Za mene su to putovanja. Video sam pola sveta i to me čini bogatim
- Arnem je u Drugom svetskom ratu bio uništen od strane saveznika kada su prodirali prema Nemačkoj i ponovo podignut iz pepela.Tamo su živeli naši prijatelji koje smo tog leta upoznali u Umagu, čuvenom letovalištu Šapčana u to vreme. Bili smo u kvartu gde su bili samo klubovi i diskoteke, što nema ni u Amsterdamu, i svako veče izlazili.
Prijateljima su rekli da će im, možda, doći, ali se nisu najavili. Kada su stigli, iznenadili su ih pozivom iz govornice.
- Prvi put smo se susreli sa zapadnjačkim načinom života. Oni su protestanti koji su svaki obrok počinjali molitvom. Mi smo živeli u vreme socijalizma, znali smo šta je slava, to nismo očekivali, ali smo učestvovali sa njima u molitvi. Kod njih smo proveli tri dana i četiri noći.
Obojica su oduvek strasno volela putovanja, a znali su kako diše onaj drugi. Spavali su na smenu, dogovarali se u vezi sa svim i planirali koliko i kako će potrošiti novac. Nije bilo greške.
Rade u Cirihu, Foto: Privatna arhiva
- Cirih je veoma interesantan, zapravo, cela Švajcarska. Prošli smo pored Sen Galena, izašli na Bodensko jezero, pa se spustili za Lihtenštajn, malu zemlju koja ima samo jednu ulicu u kojoj se nalaze hoteli, banke i restorani. Ceo Lihtenštajn smo prošli za petnaest minuta, ušli u Austriju i polako se spuštali prema Italiji, prošli pored Venecije i Verone, svratili u nezaobilazni Trst... Kad smo se „dočepali“ Istre, ponovo smo ušli u Sloveniju pa kod Umaga u Hrvatsku i zastali u Opatiji. Već je bio kraj sezone i nikoga nije bilo od našeg društva. To je bio kraj avanture.
Kada su se vratili u Šabac, dočekale su ih ovacije. Poverovali su im tek kad su razvili fotografije kod Lucića. Doneli su interesantne stvari, pre svega garderobu i čokoladu – Milku i Toblerone, kojih tada nije bilo kod nas. Ipak, najjači dokaz je bio pasoš. U to vreme nije postojao šengen, pa su na svakoj granici dobili po pečat.
- Nigde nismo imali problem sa policijom, nijednom nas nisu zaustavili. Najčešće smo išli trakom za kamione, pošto smo usporavali saobraćaj. U Nemačkoj je bilo dozvoljeno 150 kilometara na sat, a mi smo išli 80, najviše 90. Stajali smo na svakih dva i po sata, Rade je proveravao ulje, nivo vode... Ostavljali smo auto da se ohladi. Peglica je položila test.
Maršrutu su pravili usput. Imali su prijatelje u Nemačkoj, Holandiji i Belgiji, što im je davalo izvesnu sigurnost
Na pitanje kako na njih deluje avantura osamdesetih iz današnje perspektive, kažu da im sve deluje kao bajka. Ne veruju da bi sada neko mogao da se usudi tek tako da krene na takav put. Takođe, finansijska situacija je drugačija.
- To je kao kad bi sada neko krenuo starim smartom sa pravim saputnikom i željom da sve to skocka. Kada sam pokazivao fotografije mojoj deci, gledali su me začuđeno. Najmanji Nikola bio je šokiran, nije mogao da veruje kad je video peglicu, komentariše Vojkan čije je poslednje putovanje sličnog tipa bio odlazak u Bari, kada je Zvezda postala prvak sveta, dok je Rade u to vreme išao u Peking, putevima svile.
- Donosio sam svilu na metar, koja je tada bila aktuelna. Svilene košulje su bile hit. Sedam puta sam bio u Pekingu.
Avanturama je došao kraj kada i bivšoj Jugoslaviji. Naš rat je sve promenio. Posle toga nisu putovali na takav način.
Čitaocima našeg lista Rade poručuje: „Ako imate novca, uložite u nešto vredno. Za mene su to putovanja. Video sam pola sveta i to me čini bogatim.“
Vojkan kaže da mu je ceo život avantura putovanja.
- Obišao sam 47 zemalja. Prvo sam naučio svoju decu da putuju i da mnogo toga vide i nauče. I najmanji je sa mnom dosta proputovao, a za nova pokolenja i generacije poručujem: „Putujte, to će vam jedino ostati u sećanju“.
Početak puta 
Radova razglednica 
Vojkan ispred vetrenjače u Holandiji, Foto: Privatna arhiva
Rade u Cirihu, Foto: Privatna arhiva 
