BEN(T)SKA BARA (1)

Benska bara/srce Šapca u vreme moje najranije mladosti, nije se videla „s lica“, zaklonjena lepim austrougarskim zdanjima - Karađorđeva i ulica Cara Dušana. Zgrade s ornamentima imale su masivna drvena ili gvozdena vrata, i haustore, tu su pre drugog svetskog rata stanovali imućni Šapčani. „Moja zgrada“, Karađorđeva 21, imala je murale u boji - devojke drže korpe s raznim cvećem i voćem. Taj deo Karađorđeve/ s travnjacima i „duplim“ drveredom/alejama po sredini ulice, bio je na razglednicama, s ponosom sam pokazivao masivnu zgradu u desnom uglu, „to je moja kuća“, iako smo živeli u dvorištu, kao podstanari Milice Brkić Comike, od čijih je predaka kuća nacionalizovana. Živeli smo tu s Đakovićima, Tomićima, Žikićima, Pejićima, Ukropinama, Ostojićima, a u dvorištima ispred i iza: Blagojevići, Jeremići, Đergovići, Živanovići, Škulići, Asanovići, Banjeglavi, Nenadovići, Popovići, Žunići, zatim Asan poslastičar, a prekoputa, uz delikates radnju - doktor Knežević... U vreme rušenja ovih zgrada i zatrpavanja Bare, uslikah moje dvorište, ali ne i murale.
Dvorišta sa pomoćnim zgradama izbijala su na Baru. Na malim deponijama, iza zajedničkih nužnika i šupa, naši roditelji su imali zajedničke voćnjake i baštice, sa svinjcima. Zajedno smo kupovali ugalj i drva iz obližnje Drvare. Tovili „zajedničku“ krmaču, a u vreme svinjskih daća sve delili na ravne časti/česti. Iza đubrišta, baštica, kokošinjaca i svinjaca - teren podvodan, obrastao vrbama i trstikom. Raj za decu. Tu smo se kupali, skijali, sankali, grudvali. Kad je voda nadolazila i kad se povlačila, lovili smo šarane i žabe, pekli ih i priređivali gozbe. Pravili smo i kolibe. Bilo je i roda.
Između Drvare i Voćare, u dvorištu bake našeg drugara Dula Bugarskog, stanovao je Milić od Mačve, đak gimnazijalac iz Belotića, stariji od nas desetak godina. Terao nas je da govorimo - Bentska, ne Benska bara, jer je bent - po grčkom: močvarni teren.
Početkom šezdesetih, kad smo engleski učili sami, uz pomoć ploča engleskih rokenrol bendova, dopisivao sam se s vršnjacima iz Engleske, iz Jorka. Preko Lamanša, i feribota, dođu kolima kod mene, kola su tada još slovila za „čudo neviđeno“. Nas oboriše kola, Engleze Bentska bara. Netaknuta priroda u centru grada! Kad su ponovo došli krajem šezdesetih, čudom su se čudili zašto dopuštamo da se Bara zatrpava. Engleze bije glas da su ludi, mi smo ludi na kub! Od Bare može da se napravi turističko čudo, šabački, to jest srpski Hajd park - jezerca s labudovima i patkama, serpentine, bazeni, klizališta. Tako bismo nadmašili onaj londonski. Ludi Englezi došli po treći put, zatekli su naselje sa deset hiljada stanovnika. Ha, Englezi su me nervirali. Molio sam da mi donose rokenrol ploče, oni mi uporno donosili ““ klasiku: Čajkovskog, Baha, Hajdna. Mrzeli su rokenrol. A moj drug Velja Nenadović je padao na ovu klasiku. Bahove fuge bile su po njemu preteča rokenrola.