GLAS PRAVOSLAVLjA
NA IZVORIMA SVETOSAVLjA
Prvi srpski arhiepiskop, utemeljivač vere i Srpske pravoslavne crkve, prosvetitelj i književnik
O Svetom Savi mnogo toga se pisalo i piše se. O njemu su učile generacije unazad ali i novi naraštaji koji na izvorima njegove vere i prosvetiteljskog rada postaju bolji ljudi i dobri vernici. Svake godine 27. januara spominje se njegovo ime, život i delo širom Srbije po školama i prosvetnim ustanovama.
Teolog Nikola Kovačević tim povodom piše:
„Sveti Sava je nesumnjivo jedna od najznačajnijih ličnosti srpske istorije i kulture. Svetitelj i prosvetitelj, diplomata i državnik, neumorni pregalac za dobrobitije sopstvenog naroda, samo su neki od epiteta koji se, osobito u današnje vreme, ističu kada govorimo o njemu. Šta bi se novo moglo reći o Svetom Savi, a da već nije toliko puta ispričano i prepričano?
Duboka svest o snažnijem razvoju autentične srpske kulture i duhovnosti, koja ne mora i ne sme da bude nezavisna i u suprotnosti sa svim uticajima od kojih potiče i pod kojima se razvija, s pravom se vezuje za ime svetog Save. U doba kad se mlada srpska država tek formirala i kad joj je trebalo udariti valjane temelje, veliki župan Stefan Nemanja i njegovi sinovi pokazuju se kao ljudi koji su itekako dorasli zadatku. Na polju kulture i duhovnosti, kao pilarima svake države, a osobito u periodu o kome govorimo, figura Svetog Save zaista izgleda kao kolos na čijim plećima počiva mnoštvo poleta, preko potrebnog za bilo kakvu stvaralačku delatnost. Ovakva predstava Svetog Save odveć se često u našem društvu stavlja u prvi plan od strane brojnih izučavalaca njegove ličnosti i dela. Mnogi ističu Savine kvalitete na polju kulture, prosvete, duhovnosti, trezvene samosvesti kada je trebalo osetiti istorijski trenutak za pravilno delovanje. Međutim, uz sve rečeno, Crkva osobito voli da ističe najvažniji od njegovih kvaliteta, a to je svetiteljstvo. Smatram da je to ono novo i uvek svagda novo kada govorimo o Savinoj ličnosti.
Šta se podrazumeva pod izrazom „svetiteljstvo“? Šta tu ima toliko novo, da bismo mogli reći da je „uvek novo“?
Svetiteljstvo u Crkvi nije vezano samo za moralne kvalitete, već je, jednostavno rečeno, filozofija života koju Bog daruje ljudima. To je način na koji čovek doživljava Boga, svet i samoga sebe. Hristos kaže apostolima: „Bez mene ne možete činiti ništa“. Ukoliko čovek čuje Boga koji na vratima njegovog srca stoji i kuca, i pozitivno na to odgovori, daje prostora Bogu da u njemu dela. Bog je taj koji svaki dobar poduhvat na koji se takav čovek odluči ne samo blagosilja, nego potpomaže, utvrđuje i vodi na dobro. Mislim da je mladi Rastko upravo time bio vođen kad se usudio da tajno otputuje na Svetu Goru s namerom da se zamonaši. Štaviše, bez ovog uvida, teško se može razumeti njegova oduševljenost za naporan i težak monaški podvig. A da se nije prosto radilo o mladalačkoj lakomislenosti, svedoči njegovo potonje pregalaštvo najpre na Svetoj Gori, a potom i u Srbiji.
U Srbiju dolazi tek posle smrti svoga oca, da bi nad njegovim moštima izmirio braću koja su zamalo izazvala građanski rat...
Teolog Nikola Kovačević tim povodom piše:
„Sveti Sava je nesumnjivo jedna od najznačajnijih ličnosti srpske istorije i kulture. Svetitelj i prosvetitelj, diplomata i državnik, neumorni pregalac za dobrobitije sopstvenog naroda, samo su neki od epiteta koji se, osobito u današnje vreme, ističu kada govorimo o njemu. Šta bi se novo moglo reći o Svetom Savi, a da već nije toliko puta ispričano i prepričano?
Duboka svest o snažnijem razvoju autentične srpske kulture i duhovnosti, koja ne mora i ne sme da bude nezavisna i u suprotnosti sa svim uticajima od kojih potiče i pod kojima se razvija, s pravom se vezuje za ime svetog Save. U doba kad se mlada srpska država tek formirala i kad joj je trebalo udariti valjane temelje, veliki župan Stefan Nemanja i njegovi sinovi pokazuju se kao ljudi koji su itekako dorasli zadatku. Na polju kulture i duhovnosti, kao pilarima svake države, a osobito u periodu o kome govorimo, figura Svetog Save zaista izgleda kao kolos na čijim plećima počiva mnoštvo poleta, preko potrebnog za bilo kakvu stvaralačku delatnost. Ovakva predstava Svetog Save odveć se često u našem društvu stavlja u prvi plan od strane brojnih izučavalaca njegove ličnosti i dela. Mnogi ističu Savine kvalitete na polju kulture, prosvete, duhovnosti, trezvene samosvesti kada je trebalo osetiti istorijski trenutak za pravilno delovanje. Međutim, uz sve rečeno, Crkva osobito voli da ističe najvažniji od njegovih kvaliteta, a to je svetiteljstvo. Smatram da je to ono novo i uvek svagda novo kada govorimo o Savinoj ličnosti.
Šta se podrazumeva pod izrazom „svetiteljstvo“? Šta tu ima toliko novo, da bismo mogli reći da je „uvek novo“?
Svetiteljstvo u Crkvi nije vezano samo za moralne kvalitete, već je, jednostavno rečeno, filozofija života koju Bog daruje ljudima. To je način na koji čovek doživljava Boga, svet i samoga sebe. Hristos kaže apostolima: „Bez mene ne možete činiti ništa“. Ukoliko čovek čuje Boga koji na vratima njegovog srca stoji i kuca, i pozitivno na to odgovori, daje prostora Bogu da u njemu dela. Bog je taj koji svaki dobar poduhvat na koji se takav čovek odluči ne samo blagosilja, nego potpomaže, utvrđuje i vodi na dobro. Mislim da je mladi Rastko upravo time bio vođen kad se usudio da tajno otputuje na Svetu Goru s namerom da se zamonaši. Štaviše, bez ovog uvida, teško se može razumeti njegova oduševljenost za naporan i težak monaški podvig. A da se nije prosto radilo o mladalačkoj lakomislenosti, svedoči njegovo potonje pregalaštvo najpre na Svetoj Gori, a potom i u Srbiji.
U Srbiju dolazi tek posle smrti svoga oca, da bi nad njegovim moštima izmirio braću koja su zamalo izazvala građanski rat...
Najnoviji broj
18. april 2024.
