Susret sa drugačijom kulturom

Desetoro učenika i dva profesora Srednje poljoprivredne škole iz Šapca nedavno se vratilo sa sedmodnevne razmene učenika iz Francuske. Da budu gosti obrazovne ustanove u kojoj se školuju budući radnici u oblasti poljoprivrede u gradu La Rošel (oblast Nanta), izabrani su na osnovu uspeha i motivacionog pisma. Priliku da učestvuju u tom izboru imali su učenici treće i četvrte godine obrazovnih profila: veterinarski tehničar, poljoprivredni tehničar i tehničar hortikulture.

Odlazak šabačkih đaka u inostranstvo i dolazak njihovih evropskih vršnjaka u Šabac, u Poljoprivednoj školi je višegodišnja praksa, dok saradnja sa francuskom školom traje jednu dececeniju preko Erasmus projekta.

Iskustva sa puta, sa nama su podelili maturantkinja Anđela Grković i učenici treće godine Ognjen Sekulić i Aleksa Marinković.

Motivacija
Na pitanje šta ih je motivisalo da se upuste u ovu avanturu, naši sagovornici su dali gotovo identične odgovore, odnosno, svo troje su se složili da je ovo bila jedinstvena prilika da na licu mesta upoznaju kulturu, tradiciju i način života jedne drugačije zemlje. Takođe, složili su se i sa time da su se sa puta vratili ostvarenog cilja, jer su imali priliku da dosta toga vide i nauče. Da upiju i razumeju različitosti.

Bili i videli
Ognjen: Smešteni smo bili u hotelu u centru La Rošela. Obišli smo Nant, brojne privatne farme, od kojih mi je najjači utisak ostavila ona gde je sve robotizovano: od muže do četkanja krava. Videli smo Atlantski okean i „potapajuće ostrvo“, odnosno poluostrvo na koje može da se dođe i kopnenim putem, ali taj put u međuvremenu nestane, pa je povratak moguć jedino preko mosta.

Anđela Grković, Foto: Anđela Grković i zvanični FB profil SPŠ Šabac

Anđela: Obišli smo okrug u kom smo bili smešteni. Arhitektura i priroda su prelepe. Što se ljudi tiče mi smo dva različita sveta. Na mnoge stvari ne gledamo isto. Tamo su poljoprivrednici cenjeniji, imaju veću širinu. Na primer, direktor škole domaćina nije znao engleski, dok je većina poljoprivrednika na farmama koje smo posetili, bez problema, sa nama pričala na engleskom jeziku.

Druženje
Aleksa: Sa Francuzima smo se malo družili. Za razliku od nas nisu druželjubiv narod. Što se izlazaka tiče, i to je drugačije nego kod nas. Nemaju klubove, a grad je uveče pust. Bili smo u nekom pabu gde smo umesto stolova imali burad, za njih je to bilo normalno, ali nama malo čudno. Zato smo iskoristili priliku da se mi u našoj grupi međusobno bolje upoznamo, pa smo uveče izlazili u grad, a onda druženje nastavljali u hotelu.

Aleksa Marinković, Foto: Anđela Grković i zvanični FB profil SPŠ Šabac

Ognjen: Njihovi učenici nisu bili druželjubivi, ali moram da pohvalim profesore. Oni su se stvarno trudili oko nas, ali ponovo, opšti utisak je da nema nigde gostoprimstva kao u Srbiji. Zanimljivo je i da su nam na ulici uglavnom prilazili stranci kada čuju nepoznat jezik da pitaju odakle smo, ali ne i Francuzi.

Najjači utisak
Anđela: Okean. Pešačili smo ka njemu, a on je postajao sve veći i veći, jer je istovremneo on prilazio k nama. Bila je jaka plima i neverovatan doživljaj. Sama estetika tog gradića na Atlantskom okeanu me oduševila. Imala sam utisak da sam u Španiji. U odnosu na to, Nant mi je delovao kao uobičajen, moderan, evropski grad.

Ognjen Sekulić, Foto: Anđela Grković i zvanični FB profil SPŠ Šabac

Ognjen: Oduševio me veliki gradski park u Nantu, koji je ustvari botanička bašta. Ulaz je besplatan, a životinjice slobodno šetaju. Idealno mesto da čovek dođe i malo uživa.
Aleksa: Najjači utisak mi je to koliko kasnimo za Evropom. Neke stvari nikada nismo videli kod nas. Sve je robotizovano i modernizovano. Sledeći je čistoća grada. Nema papirića i opušaka na ulici. To je prelepo, a moram priznati da smo se i mi baš trudili da i posle nas tako ostane.

Bolje da se nije desilo
Aleksa: Ognjen se zaglavio u liftu. Dok smo ga izvukli pravili smo buku, a onda se malo opustili u sobi i pustili muziku. Drugi gost se žalio. Ispao je problem. Ujutro smo kupili čokoladu i izvinili se, pa je stvar legla.

Ognjen: To što sam se zaglavio u liftu.

Njihovi učenici nisu bili druželjubivi, ali moram da pohvalim profesore. Oni su se stvarno trudili oko nas, ali ponovo, opšti utisak je da nema nigde gostoprimstva kao u Srbiji

Zašto bi preporučili drugima slično putovanje, a zašto ne?
Anđela: Na ovakvim putovanjima imate priliku da upoznate drugu kulturu, imate mogućnost da shvatite da smo različiti i da je to apsolutno u redu. Zbog toga je svako ovakvo putovanje vredno. Sa druge strane, mi smo dosta gostoljubiviji od njih, lakše prilazimo da komuniciramo, nismo ksenofobični, volimo da upoznajemo druge, a oni ne.

Ognjen: Zbog druženja veliko da. Ako ne sa samim domaćinima, onda je ovo bila jedinstvena prilika da se upoznamo bolje između sebe. Aleksa i ja idemo tri godine u isti razred, ali za ovih sedam dana smo se bolje upoznali nego za te tri godine.
Zašto ne? Definitivno zbog hrane. U Francusku nikako ne idite ako ste ješni.

Aleksa: Treba videti i upoznati druge kulture. Nant je jedan od najlepših gradova u kojem sam bio. Treba videti kako ljudi u inostranstvu žive i ono što je dobro doneti kod nas. Za hranu se slažem sa Ognjenom. Nije mi se svidela. Ne vole meso, sve je na povrću, nema puno začina.

Najjači utisak mi je to koliko kasnimo za Evropom. Neke stvari nikada nismo videli kod nas. Sve je robotizovano i modernizovano

I za kraj, šta vam je značilo ovo putovanje?
Aleksa: Značilo mi je dosta. Sedam dana sam pokušao da zaključim da li bih mogao živeti tamo i zaključio sam da mogu.

Ognjen: Mogao bih i ja tamo živeti, bez obzira na hranu, ali mi je jako falila naša zemlja.

Anđela: Za mene je ovo bilo predivno iskustvo za ceo život. Baš mi je značajno. Od samog leta avionom, preko izleta do Okeana. Bilo mi je savršeno.